Postoje ti neki bendovi i njihovi ex-članovi za koje se većina fanova uvek potajno nada da će početi ponovo da rade zajedno. Evociraju se uspomene, osluškuju glasine i mašta se o tome kako bi ti bendovi danas zvučali da nisu pretrpeli personalne promene koje podrazumevaju odlazak nekog od ključnih članova.
Sepultura, Scar Symmetry, Nightwish…samo su neki od bendova koji, po mišljenju mnogih, nakon odlaska ključnih članova nisu zadržali ono „nešto“.
Nighwish je svakako jedan od najočiglednijih primera. Kada je pevačica Tarja Turunen napustila taj sastav, nijedna od potonjih pevačica nije uspela ni približno da nadomesti tu prazninu. Da li je opao i kvalitet muzike, stvar je subjektivne ocene i doživljaja, ali je činjenica da Nightwish više ni iz daleka nije popularan kao što je bio u Tarjinoj eri.
Sa druge strane, Tarja se preorijentisala na nešto mekši i moderniji zvuk, nešto poput onoga što već rade Within Temptation i slični bendovi. I to se publici dopada.
Koncert u SKC-u otvorio je ruski sastav Crimson Blue. Prvi put u Srbiji, odlučili su da se predstave u akustičnoj varijanti. Osim numera sa aktuelnog albuma The Angelic Performance odsvirali su, između ostalog i neke obrade poput Bring Me To Life (Evanesence) što im, ako mogu da primetim, baš i nije trebalo, ali je njihov nastup, suma sumarum, bio dovoljno dobar da zagreje atmosferu i pripremi publiku za zvezde večeri.
Tarja Turunen je u Srbiji pre ovog najnovijeg nastupa gostovala već dva puta, a solidno popunjen SKC pokazao je da je publika izgleda još gladna njenog glasa, stasa i nastupa.
Na scenu je, kako je i najavljeno, izašla oko 21:30, a koncert je otvoren numerom In For A Kill. Već prve dve numere bile su dovoljne za frenetičnu podršku publike, a dodatni „požar“ među prisutnima Tarja raspiruje konstantnom komunikacijom sa publikom, živom gestikulacijom i energijom koju nemilice sipa sa bine.
Pesma I Walk Alone standarno doživljava horsko pevanje prisutnih, a Tarja se, kao uostalom ni momci iz pratećeg benda, nimalo ne štedi. Bez obzira da li sviraju Colours in The Dark, Die Alive ili What Lies Beneath, ono što je očigledno je da Tarja Turunen zaista uživa u onome što radi, zaista voli taj stejdž, zaista prima energiju publike i trudi se da uzvrati.
Nema utiska da je u pitanju tezgarenje, koliko god se danas muzički biznis sveo upravo na to, jednostavno je dovoljno videti finsku divu u akciji i shvatiti da i dalje postoje muzičari i izvođači koje muzika stvarno uzbuđuje.
Posle izmenjene dve toalete i pregršt dobre svirke, Tarja se zajedno sa bendom povlači sa scene. Brzo ih je, publika, međutim dozvala nazad, a tada su odsvirali numere Victim of ritual, I Wish I Had An Angel i Until My Last Breath. Nema potrebe pominjati da je komad iz Nightwish opusa doživeo najburnije reakcije. Publika gromoglasno peva, raspoloženje je više nego odlično i reklo bi se da je u pitanju odličan finiš ovakvog koncerta.
Nakon bisa, bend se ponovo povlači sa stejdža, ali ih publika zove još jednom. I oni ponovo izlaze. Za sam kraj ostavili su klasik Garyja Moorea Over The Hills And Far Away (znamo je u metal aranžmanu i iz Nightwish opusa), čime je vrlo elegantno zaokružen treći nastup Tarje Turunen u Srbiji.
Iako je žal za starim Nightwishom emocija koja i dalje preovladava na pomen Tarjinog imena, ona iz godine u godinu strpljivo gradi svoj novi muzički identitet i ide dalje. Vreme će pokazati da li će uspeti da prevaziđe titulu „najbolje pevačice Nightwisha“, ali ono što pruža na koncertima svakako zavređuje veliko poštovanje, pa makar se i nikad ne vratila u bend po kojem je postala poznata.
