Mesto: SKC, Beograd
Vreme: Četvrtak, 12. februar 2009.
Pred solidno popunjenom velikom salom SKC-a, Soulfly je sinoć pružio neubedljivu svirku, daleko ispod realnih potencijala benda.
Sinoćni prilično neubedljiv i anemičan nastup sastava Soulfly pokazuje kako izgleda zamor materijala u praksi. I potvrđuje tezu da se poslom koji zahteva kreativnost nije moguće baviti na silu. Inspiracija, kao glavno pogonsko gorivo neophodno za bavljenje muzikom, kako na bini tako i van nje, eliksir je sa kojim je Soulfly sinoć definitivno bio u teškom deficitu.
Zbog nemarnosti organizatora koji nisu naveli vreme početka koncerta propustio sam nastupe predgrupa, ako zanemarimo delić nastupa američkog metal sastava Incite, na čijem je čelu Maxov posinak Richie Cavalera.
Soulfly na binu izlaze nešto posle 10, i počinju sa Blood, Fire, War, Hate sa novog albuma Conquer, koja ubrzo prelazi u Sanctuary. Prva značajnija reakcija publike dolazi sa uvodnim taktovima Troops of Doom, komadom iz rane faze Sepulture.
Publika burno reaguje, što je i očekivano, jer tome i služe numere iz Sepulturine zaostavštine. Posle nje slede Prophecy, Back to The Primitive, Seek & Strike…, Soulfly retko koju pesmu svira u celini. Koncert više liči na jedan ogroman medley sačinjen od delova opusa Soulflya, Sepulture, Nailbomba, ali i Slayera i Metallice.
Takav pristup, međutim, ne daje očekivanu dinamiku, već deluje naporno i neartikulisano. Čak ni numere sa izrazito tribalnim ritmom (Umbabarauma ili Tribe) ne uspevaju da bitnije promene atmosferu. Da ne bude zabune, publika jeste aktivna, bar u prednjem delu sale: učestvuje u nastupu, praktikuje mosh pit, circle pit i poneki stage diving, ali nijednog momenta ne dolazi do katarze.
U zadnjem delu sale, publika je uglavnom statična. Mogli ste komotno da rasklopite ležaljku i odspavate partiju, bez bojazni da će vas neko iz mase nagaziti na glavu, šutnuti u rebra ili nešto slično.
Vrhunac dotadašnjeg dela nastupa predstavlja poduži, izuzetno dobar gitarski instrumental, na koji sledeća Refuse/Resist leže kao kec na desetku i podiže atmosferu. Doom, Raining Blood, Wasting Away, bubnjarski solo nastavljaju u istom maniru, a onda se na sceni pojavljuje Kojot sa trombonom. Korektno izvedena Moses označava kraj regularnog dela nastupa.
Na poziv publike, bubnjar Joe Nunez i basista Bobby Burns se vraćaju i nekoliko minuta animiraju prisutne, a onda na scenu izlazi i ostatak benda. „Roots Bloody Rooooooots!!!!“, najavljuje Max, na trenutak nas podsećajući kako opako može da zvuči njegov grub vokal – kada to zaista želi. Inače, tokom gotovo čitavog nastupa Max je pevao neubedljivo, kao da nema snage. Prepoznatljivih vokala bilo je tek u tragovima. Na samom kraju smo bili počašćeni sa Eye for an Eye i Creeping Death.
Nedostatak energije, otaljavanje, tezgaroški maniri, nemotivisana svirka, atributi su koji najbolje opisuju sinoćni nastup Maxa i ekipe. I dok su gitarista Marc Rizzo i bubnjar Joe Nunez svoj deo odrađivali solidno, za Maxa i Bobby Burnsa se to ne bi moglo reći. Bobby se pretežno bavio svojim šiškama i cigaretom zadenutom u glavu gitare (manir koji inače nije dostojan ni muzičara u birtijama duž Ibarske magistrale), Max je radio sve osim onoga što je trebalo. Gitaru je svirao povremeno, pevao isto tako i, uopšte, delovao je kao neko ko jedva čeka da otalja to što ima pa da pobegne sa bine.
Ukoliko je ovaj nastup simptom onoga u šta će se koncertni Soulfly pretvoriti, onda je bolje da se Max ograniči na studijski rad i Soulfly svede na studijski projekat. To bi, sa jedne strane, moglo da poštedi publiku tezgaroških nastupa, dok bi sa druge Maxu pomoglo da otvori nove stvaralačke horizonte i izvuče iz njih nešto sasvim novo. Nešto što bi, u krajnoj liniji, koliko-toliko moglo da obezbedi perspektivu prilično posustalom Soulflyu. N. M.
*Izveštaj je ranije objavljen na sajtu Popboks
