Slipknot – We Are Not Your Kind (2019)

Histerične, tribalne i dirljive note začinjene mračnom i strašnom atmosferom najgorih noćnih mora. Takav je novi Slipknot album. Iznenađujuće dobar.

Prošlo je celih 20 godina od kada se pojavio video za stvar Wait and Bleed sa prvog albuma američkog metal sastava Slipknot u kome gomila horor klovnova i ostalih aveti sa maskama dirljivo i besno cepa gitare i perkusije dok masa prosto ludi od skakanja i hedbengovanja. Kakav zauvek urezan momenat za pamćenje! To je i prva asocijacija na ove grdosije modernog metal zvuka, koji su pre dve decenije na debiju komponovali tako dobar muzički obrazac. Od tada ga stalno razvijaju i zbog koga su danas baš veliki u muzičkom svetu.

Zaista, neko vreme su bili van muzičkog radara. Uvek se čekalo da se ponovi taj brutalno mračni šarm drugog studijskog ostvarenja „Iowa” iz 2001. godine. Nekada su bili baš blizu, a ponekad toliko daleko da se ponovo doživi taj „Left Behind ili The Heretic Anthem vajb. Ali, to je i ona dilema o tome šta želimo sa bendom koji gotivimo – da reciklira stvari ili da ide korak dalje. Slipknot je na novom šestom albumu otišao dalje i nastavio da razvija svoj muzički opus. Greše svi koji kažu da smo dobili „klasični” ili potpuno „novi” Slipknot album. Istina je u sredini.

We Are Not Your Kind” je miks tradicionalnog Slipknot zvuka u kome dominiraju histerične, izražajne i tribalne note sa novim momentima mračne besomučne krautrock elektro atmosfere, što neodoljivo podseća na crnilo iz „Iowa”. (smeh) Na albumu postoje stvari koje zaista jesu Slipknot bez ikakve dileme. Na primer, to su himnična Unsaintedkoja otvara album, industrijalizovano jeziva Birth of the Cruel ili psihotična Red Flag puna haotične energije. Ali, postoje i mnogi drugi odlični momenti.

Favorit na albumu je A Liar’s Funeral – složena, melodična i krajnje emotivna stvar. Počinje akustičnim melanholičnim notama nakon čega sledi vojni udar gde Corey Taylor (vokal) kratko i efektno vrišti. Numera je etapna, ide korak po korak, i slušaoce vodi iz paklene i teške atmosfere u okruženje gde marširaju rifovi. Deluje kao štafeta apatije. Fenomenalno zvuči! Zatim odmah sledi sablasna Spiders koja neodoljivo podseća na Depeche Mode ili Nine Inch Nails zbog elektro vajba u kome gospodare tonovi klavira koji oštro kidaju.

Avangardna stvar „My Pain” koja se nalazi u poslednjoj trećini albuma je nešto što Slipknot nije komponovao do sada. Otvara se tihim i avetnim zvukom u čijoj pozadini kao da se čuju sporije sirene. Nakon toga kreće šaputanje i odjednom fobičan eksperimentalan kraut i industrijski zvuk koji vas nikako ne ostavlja spokojno. Dobar utisak je ostavila i poslednja stvar na albumu „Solway Firth” koja kao da vas je probudila iz najgore noćne more u kojoj vas neko stalno juri.  

Nakon prvog preslušavanja neizostavno je da odvrnete do daske album od početka jer je iznenađujuće dobar!

OCENA: 4 out of 5 stars

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.