Slayer u Beogradu: Surova demonstracija moći

S01Kad god su Slayer navratili u ove naše krajeve, dočekala bi ih kiša ili u najmanju ruku muljavo vreme i ‘ladnoća usred juna. Onomad se umalo ne podavismo u blatu Petrovaradinske tvrđave, ali je vredelo. Ovog puta smo bili na suvom, bilo je kudikamo udobnije, ali se paklena četvorka pobrinula da se pošteno okupamo u znoju svojih telesa. No homo.

FOTO: Marko Ristić / www.nocturnemagazine.net

Kombank arena je ove godine napravila odličan izbor izvođača. Među njima i legendarni Slayer, bend čiji je muzički ekstremizam sablaznio mnoge kada su se pojavili dalekih 80-ih i koji nije utihnuo sve do danas. Bend koji je napravio najsavršeniju mešavinu panka i metala, koji se nije libio da kritikuje verske fundamentaliste, ali i da napišepesmu iz ugla teroriste, koji je kritikovao političke i vojne jastrebove svoje zemlje, bio zabranjivan i optuživan da propagira i podstiče nasilje, po prvi put je sinoć svojom paljbom osuo po publici u Beogradu.

Blago zagrevanje

Za početak, negde oko 20 časova, događaj su otvorile domaće snage, sastav Rapid Force. U pola sata su rekli šta su imali, nastup je svoj highlight doživeo tokom numere Hero, zvuk se tu i tamo rasipao, pošto se tokom nastupa predgrupa tradicionalno štedi i na rasveti i na zvuku, ali se, generalno gledano, Rapid Force nemaju čega postideti. Pošten nastup, koliko je moguće u tih 30 minuta.

Nakon domaće podrške, na scenu izlazi Jason Newsted, bivši dugogodišnji basista Metallice, sa svojim novim bendom jednostavno nazvanim Newsted. Jason se sa ekipom pošteno trudi. Komunicira sa publikom na srpskom, časti nas numerama sa EP-ja Metal i albuma Heavy Metal Music i krajnje srčano ulazi u svaki odsvirani rif, kako to samo on ume.S02

Moram priznati da me bazični thrash metal kakav Newsted furaju nije oduševio dok sam preslušavao album. Sve to zvuči previše generički i već odsvirano, dok lajv izvođenje daje kudikamo bolji dojam. Vrhunac nastupa rezervisan je za klasik iz opusa Metallice, numeru Whiplash koju Newsted sviraju zajedno sa Garry Holtom (gitarista Exodusa i trenutno Slayera). Kraj nastupa Newsteda bio je istovremeno i odlična uvertira za zvezde večeri.

Oslobođena zver

Parter je sada već krcat, u Areni ima između četiri i pet hiljada ljudi i to je očigledno trenutni domet metal izvođača ukoliko zanemarimo mainstream zvezde poput Metallice ili Rammsteina. I nema se tu ko kriviti, besparica čini svoje, pa čak ni relativno pristupačna cena (1800 dinara) nije više nešto što tek tako možemo da platimo.

A za Slayer je, kako se pokazalo, vredelo platiti. Uprkos skepticizmu i pičama u fazonu „nije to to“ (Slayer je nedavno ostao bez gitariste Jeffa Hannemana koji je preminuo i bubnjara Davea Lombarda koji je izbačen iz benda), bilo je dovoljno da se u Areni pogase svetla i počne dramatični intro pa da sva skepsa ispari brže od svetlosti.S03

Oko 21:40 se dešava upravo to. Mrkli mrak, vrisak publike se prolama kroz tminu, na sceni se pojavljuju prepoznatljive figure Kerry Kinga i Toma Araye. Surova demonstracija sile započeta je numerom World Painted Blood, a žestina se nastavlja kroz Hallowed Point i legendarnu War Ensemble.

Makljaža u prednji redovima dobija na intenzitetu, šutke, crowd surfing i ostala standardna zabava na metal koncertima ne izostaju (neki ih mejnstrim mediji u svojim izveštajima nazvaše „incidentima“), raspoloženje je fenomenalno kako u parteru, tako i na tribinama. Kažu da se metal ne može gledati sedeći. Ali se zato može gledati i slemovati sedeći, ugođaj je bar upola dobar kao i u divljem parteru.

Da li želite da umrete?!

Pesme se nižu, od opore Bloodline, preko Disciple, te At Dawn They Sleep, kojeg se god perioda karijere dodirnu, ovi ljudi isporuče savršenu izvedbu. Araya vrišti kao u najboljim danima, ipak je to vokal jedan u milion, toliko upečatljiv da ga pamti svako ko je makar jednom čuo ovaj bend. Imali su kad i da nauče, reći će neko, al’ imali su i Depeche Mode pa onomad počinjaše jednu istu pesmu nekoliko puta.

Ipak, nedostatak Jeffa Hannemana je očigledan. Nedostaje i Arayi, svirali su decenijama zajedno. Pre numere Postmortem Araya pita publiku „Do You Want Die?!“ i dobija huk iz mase, na šta odgovara: „Nobody Wants to Die…“ i svima je jasno o čemu je reč.S04

Kada naposletku stignemo do numere Payback, postaje kristalno jasno zašto i mnogi pankeri obožavaju Slayer i zašto je ovaj bend objavio kompletan album sa obradama pank i hardcore klasika. Metal bend koji svira najbolji pank na svetu, to je jasno ko dan, ali prelaz u Season in The Abyss nas ponovo vraća u opaki thrash metal, mračan kako samo Slayer ume da ga napravi.

Numera po numera i polako se bližimo kraju. Znamo već šta će svirati, fanatici uvek imaju setliste unapred, ali opet sa nestrpljenjem iščekujemo bis. Pada veliki Slayer pano, a iza njega se pojavljuje Hanneman logo, napravljen od stilizovanog Heineken logotipa.

R.I.P. Hanneman

Bis je posvećen prerano preminuloj legendi, a koje bi pesme bile na bisu ako ne South of Heaven i Angel of Death? U parteru nastaje potpuna ludnica, ljudi cede poslednje atome snage da šou zajedno sa bendom okončaju spektakularno i tako i biva. Nakon poslednjeg rifa, svetla se pale, bend poklanja sitnice fanovima i odlazi sa bine. Bez suvišne filozofije, bez patetike, koncert je bio direkt u glavu, pa nema potrebe ni za nekakvim teatralnostima na njegovom kraju.S05

Vrlo je malo sastava koji uspeju da sačuvaju kreativni integritet onako kako je Slayer to učinio. Od naloženih klinaca okićenih satanističkom ikonografijom, izrasli su u zrele ljude koji kritikuju društvo na vrlo neposredan i često neprijatan način. I činiće to što duže, nadam se, jer su ovakvi bendovi i te kako potrebni. I biće sve potrebniji. N. M.

*Izveštaj je ranije objavljen na sajtu M@N!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.