Shining – Animal (2018)

Idejni kreator muzičkog opusa norveškog Shining Jørgen Munkeby trebalo je da oformi novi bend i snimi „Animal”. Tako bi svima bilo lakše.

Nisam od onih koji hejtuju kada neki bend napravi potpuni zaokret u muzici. Nije bilo baš toliko strašno kada je In Flames snimio „A Sense of Purpose”. Dobro, tačno je za „Battles” što je bilo baš šokantno. „Load” od Metallice je dobar album. Štaviše, poslednja stvar na ovom Metallica izdanju iz 1996. „The Outlaw Torn” je jedna od omiljenijih. Neki su delimičnim ili potpunim preokretom načinili čudo. Setimo se Pantere, Ulvera, Kayo Dota. Ipak, najpametniji su bili Peter Tägtgren (Hypocrisy) i Vegard Sverre Tveitan (Emperor) koji su svoje muzičke avanture i preobražaje ostvarili kroz projekte Pain i Ihsahn. Tako je trebalo da uradi i Jørgen Munkeby. Verovatno bi se onda novi Shining album posmatrao iz drugačije perspektive.

„Animal” je osmi album benda Shining na kome nećete naći ni black metal, ni jazz, a kamoli fuziju ova dva žanra koja je logično nazvana blackjazz, a po kojoj su i ovi Norvežani poznati svetu. Deset novih Shining pesama u trajanju od 37 minuta su industrial-electro-pop-rock.  Munkeby je iskreno objasnio ovu drastičnu promenu. Čovek je postao umoran od blackjazz pa je odlučio da uradi nešto potpuno drugačije, tako da novi album zvuči „više kao Muse nego kao Meshuggah, više kao Ghost nego kao Gojira, više kao Biffy Clyro nego kao Burzum”. Ovo poslednje baš izaziva knedlu u grlu, ali je istina sve što je rekao.

Problem sa ovim albumom, čak i pod uslovom da zaboravite sve što je Shining ranije snimao, leži u činjenici da je produkcija veoma čudna. Ceo album je nepotrebno digitalno izmanipulisan pri čemu su vokali najglasniji, ali kao da dolaze prigušeno iz neke druge orbite. Možda je Munkeby baš taj efekat i želeo, ali ipak ne ostavlja dobar utisak. Nema ni saksofona više.

Prva polovina albuma i vredi nešto. Sve od „Smash It Up” je baš “onako”.  Najsvetlija tačka na albumu je „My Church” koja počinje vrlo jakim blastovima. Moćno zvuči. Refren je baš pevljiv i lak za pamćenje i završava se dobrim skrimom „Welcome to My Church” koga prati solidan rif. Odmah posle toga kreće „Fight Song” koja mnogo liči na Muse. Suštinski, ovaj novi Shining možete da pustite da vam tandrče negde u pozadini jer ima taj retro vajb iz 80-ih, ili kada peglate, čisto da se još malo nervirate. Smešak.

Norvežani kreću za nekoliko dana na turneju po Evropi. Posetiće preko 20 gradova, a između ostalih i Novi Sad u kome sviraju 23. novembra sa početkom u 20:00. Budućnost Shining muzike najviše zavisi od ove turneje i koliko će publika prihvatiti ovu „mutaciju” ili naravno od Munkeby raspoloženja, pa možda na narednom albumu odluči da osmisli jazzblack. Više džeza je moguće oprostiti.

OCENA: 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.