Metal je danas biznis. Kao i muzika generalno, uz poneki izuzetak. Ipak, vremenom se ispostavilo, uprkos nekadašnjim strahovima zbog „komercijalizacije“ i sličnih baukova, da biznis i umetnost mogu zajedno, a biznis i zabava još više.
Koncert bendova Sanctuary i Overkill pokazao je kako se može biti vrhunski profesionalan, ali i zabavan, spontan i iskren u isto vreme.
Kao predgrupe bili su najavljeni bendovi Suborned (death/thrash metal iz Italije) i Methedras (thrash metal iz Švajcarske), ali sam silom prilika morao da ih propustim. Svakako bendovi koje bi, ako niste do sada, trebalo da poslušate.
Na binu su se oko 22h popeli legendarni Amerikanci Sanctuary. U pitanju je bend koji zaista zavređuje titulu kultnog. Sastav iz Sijetla koji je, na kraju krajeva, u velikoj meri uticao na oblikovanje jednog Nevermorea najzad je zasvirao i pred ovdašnjom publikom. Sala Amerikana je tokom njihovog nastupa bila prilično popunjena, zvuk odličan, atmosfera tu, rečju – sve na svom mestu.
Što se mene lično tiče, očekivanja više nego zadovoljena. Warrel Dane je u vrlo dobrom raspoloženju tokom celog koncerta, (kao uostalom i ceo bend), glas ga solidno služi, mnogo bolje nego na brojnim živim snimcima koje sam imao prilike da gledam, a hitovi se nižu jedan za drugim: Die For My Sins, The Mirror Black, Frozen, Future Tense, Question Existence Fading, te naslovna sa najnovijeg albuma The Year The Sun Died…
Gitare „ujedaju“ onako nadrkano, kako smo na to navikli kod Sanctaryja i Nevermorea. Solaže pršte, u publici standardno komešanje, šutke, crowd surfing i sve to navodi na pitanje kakav li će biti nastup Overkilla, ako je već na Sanctuaryju ovako ludo?
U jednom momentu Warrelu neko iz publike traži pivo.
„Hoćeš pivo? Siguran sam da ga ima negde u zgradi. Sačekaj, videću šta mogu da uradim“.
Potom pronalazi pivo na stejdžu i na opšte oduševljenje ga daje fanu.
Kasnije ga pita kako se zove, na šta dobija jedno neartikulisano „Jeeeeeeeeeeeeee!!!!!!!“
„Haha, ne, ne zoveš se tako, prilično sam siguran da ti ‘Jeeeeeeeeeeeee’ nije ime!“, kaže Warrel i potom nastavlja sa rokanjem.
Nakon otprilike sat vremena Sanctuary se povlače sa scene. Lekcija iz ponašanja na stejdžu je data, kao i lekcija iz dobre svirke, a iščekivanje da čujemo Overkill raste iz sekunda u sekund. Uskoro počinje i skandiranje, a onda se stejdž zamračuje i uz zaglušujuću buku introa – eto njih na sceni.
Opaki, prljavi matorci iz Nju Dersija već prvim taktovima daju nam do znanja da nema zajebancije. Divljanje u publici već u prvim minutima dostiže usijanje, imao sam utisak da ćemo propasti kroz pod, ko nije u šutki, slemuje glavom i svira air gitaru, a ko ne radi ni to, verovatno nije u Amerikani u tom trenutku.
Overkill su nastup otvorili pesmama Armorist i Hammerhead i to bez jebene pauze, tako da je opšta pogibija u pitu bila zagarantovana. Tek posle te dve pesme sledi pauza, a Bobi kaže „Dobro veče, Biograd, kako steeeee?!“, na šta dobija oduševljeni huk kao odgovor.
U narednih sat i po vremena, u DOB-u je oko, po slobodnoj proceni 600-700 duša, ginulo uz End of the Line, Rotten To The Core, Horrorscope, In union We Stand i brojne druge hitove iz preduge karijere sjajnih Amerikanaca.
Upravo tu, u tom grotlu, postaje jasna ta magnetska privlačnost metala. Neposrednost, srčanost i iskrenost samo su neki pojmovi koji neretko i meni deluju banalno i izlizano, ali koji u kontekstu totalnog ludila koje je Overkill priredio – i te kako imaju smisla.
Da li bi bilo fer da se koncert završio bilo kojom drugom pesmom osim – Fuck You? Naravno da ne. Upravo su nju i Elimination matore kajle iz Nju Džersija ostavile za kraj, da nas dotuku potpuno. Tako se Bobijevo izazivanje publike uz standarno „Come And Get Me!“ završilo tako što je došao on po nas. Bez uzimanja zarobljenika. Do sledeće prilike.
