Iako KC Grad nije baš pucao od posećenosti, oni koji su se te snežne februarske nedeljne večeri obreli tamo, dobili su odličnu mešavinu post-hardcorea, progressive metala i post-rocka.
Možemo sad da pričamo o tome gde su domaći fanovi dobre muzike i kako to da ni cena od 600 dinara nije dovoljna da KC Grad bude dupke pun, ali da se ne lažemo – nije ono sinoć bilo za svakoga.
Daleko od toga da želim da pričam o nekakvom elitizmu ili bilo kakvom sličnom sranju, ali Port Noir su tek hot newcomersi u svetskim okvirima (čitaj: ni napolju ne pune arene i ko zna kakve velike prostore), dok je domaća podrška (bendovi Plavo i Nebo je crveno) za ovdašnju publiku, čak i onu malo kompetentniju, i dalje bila prilično avangardna.
I baš zbog toga je za svaku pohvalu to što takvi koncerti, uprkos svemu, postoje i sve se češće dešavaju u Srbiji. Do sada se za gledanje underground imena, u najboljem slučaju, putovalo bar u Hrvatsku. Sada ih sve češće gledamo tu, u našem dvorištu.
Događaj su otvorili momci iz Subotice pod imenom Nebo je crveno. Kroz deo opusa predstavili su svoje viđenje post-hardcorea, koje neretko sadrži i stilizovane etno ukrase, a sve to je ispraćeno vrištećim vokalima u najboljoj tradiciji old school emo prakse.
Ništa u njihovom muzici nije plitko i banalno, štaviše. Izraz koji forsiraju dovoljno je originalan da privuče pažnju čak i onih slušalaca sa veoma, veoma visokim kriterijumima.
Možda se mnogima opis koji sledi ne bi baš dopao, ali Nebo je crveno uživo zvuče poput Repetitora koji je u svoju muziku ubacio metal i hardcore. Pršteća energija je, dakle, njihovo glavno obeležje, a od toga neće odustati ni u budućnosti, bar ako je suditi po najnovijoj pesmi pod nazivom Kad bi me iz pakla pozvala, koju su takođe odsvirali.
Set od 40-ak minuta pokazao je da su Nebo pre svega live bend. Albumi su svakako reprezentativna stvar za svaki bend, ali se gotovo svaki bend ipak dokazuje tek na stejdžu. Nebo je crveno taj ispit polažu više nego uspešno.
Nakon Subotičana, na binu izlazi kruševački sastav Plavo. Kada čujete sintagmu „post-rock“, obično očekujete da ćete čuti melanholična sazvučja, dosta ambijentalnog šmeka, spejs gitare i uopšte taj neki fluidni zvuk. Ne i kod ovog benda. Ima, naravno, i toga, ali Plavo ipak sa ponosom u svoju muziku implementiraju hardcore nasleđe.
Žestina kakvu oni gaje u svom post-rocku definitivno ih razlikuje od mnogih bendova sličnog usmerenja. Ne libe se distorzija. Bas gitara melje sve pred sobom, ali ume da pripoveda i krajnje nežne priče. Bubnjevi, pak, levitiraju u širokom prostoru između žestoke i vrlo tehničke svirke i blagih, hipnotišućih deonica. Uostalom, lepota post-rocka leži na albumima, ali snaga je svakako u živom izvođenju.
Ovakvi sastavi, baš kao i Nebo je crveno, predstavljaju žive, zdrave i vrlo bučne dokaze da dobru muziku u ovoj zemlji ne može ništa da ubije. Jedino je malo teže doći do nje, ali to nije prepreka koju je nemoguće savladati, naročito u revolucionarnoj eri interneta koju živimo.
Desetak minuta pre 23h na scenu izlaze zvezde večeri. Švedski trio bez bas gitare (dve gitare i bubanj), koji progressive metal svira kao da ih je šesnaestoro u bendu, stigao je i do Srbije. Vreme ovog benda tek dolazi. Formirani su 2011. godine, ali su vrlo brzo, svojim netipičnim pristupom i autentičnim zvukom, privukli pažnju metal komune.
Nakon dramatičnog introa, žestina kojom su se sručili na prisutne prosto je bila zapanjujuća. Masivni zvučni zid preko kojeg Love Andersson isporučuje svoje divne i preemotivne vokalne deonice prekinut je, nažalost, nakon druge pesme zbog tehničkog peha.
Usledila je kratka pauza, problem je otklonjen i svirka je nastavljena. Osim pesama sa debija Puls, imamo prilike da čujemo i neke nove numere. Ako je suditi po njima, sledeći album će biti još žešći od prvenca. Highligh koncerta je bio, sada se već može reći, hit In This Void. Negde oko 23:40, međutim, Port Noir završavaju svoj set. Bez odsviranih numera Index i Tide (ovu potonju su verovatno svi prisutni čekali da čuju), ipak se vraćaju na bis, ali sviraju još jednu novu stvar – The Sleep.
Zanemarimo li suviše kratak nastup i onaj tehnički problem sa početka, svirka Port Noira je besprekorna. Uprkos tome što su mali bend, vrlo je očigledno da vode računa o svim detaljima svog rada, kako zvučnih tako i vizuelnih.
O kvalitetu same izvedbe izlišno je govoriti, bilo da govorimo o instrumentima, bilo da govorimo o vanserijskom Anderssonovom vokalu.
Nastup bi se mogao opisati izrekom „(pre)kratko ali slatko“, ali se ujedno može smatrati i praskom koji tek treba da postane svemir. A prilično sam siguran da Port Noir imaju potencijala da izrastu u jednu ozbiljno veliku zvezdu tog muzičkog sunčevog sistema.
