Nostalgija ili zašto su ploče nebitne

ploceJa nisam ljubitelj ploča. Bilo ih je u kući uvek, da se razumemo, ali nikada nisam razvio onaj sentiment koji kaže da je puštanje ploča ritual, a da je zvuk koji krcka superkul. Jednostavno me ne radi to.

Kasete su donekle drugačija priča. Setim ih se ponekad sa nostalgijom, još uvek čuvam nekih 300-400 komada, među kojima ima svega. Od nasnimljenih, sa sve pratećim fotokopiranim omotima, preko nešto luksuznijih bugarskih kopija, pa do originala koje su nekim čudom završile na našem tržištu.

Setim se kako se presnimavalo, setim se nerviranja kada glava kasetofona zamota traku, setim se kako su pojedine kasete morale na specifičan način da legnu u „dek“ kako bi se muzika kvalitetno čula.

Setim se još milion detalja, ali opet, nije mi žao kaseta niti negujem neku nostalgiju tako što ih recimo slušam danas, ove 2014. godine. Bilo bi prilično suludo, bar meni.

gramofon

I sve su to, ako se ja pitam, fizički mediji koji su u celoj priči manje-više nebitni. Ono što je važno je njihov sadržaj. Muzika. Naravno, neki ljudi tome pridaju značaj, kolekcionarstvo jeste divna stvar i potpuno razumem tu strast, samo što ne pridajem značaj samim nosačima zvuka.

U skladu sa pomenutim ključnim pojmom (muzika), stara era o kojoj je gore bilo reči, međutim, jeste de fakto po nečemu bila bolja: Više smo cenili muziku.

Razlog je jednostavan: Mnogo smo teže dolazili do nje. Bila je skupa. Morao si da biraš pažljivo da bi odabrao ono najbolje. Morao si da se odrekneš nekih albuma, da bi došao do nekih drugih. I baš zbog svih tih stvari, nekada se u muzici uživalo neuporedivo više nego danas.

Danas je, zahvaljujući internetu, sve na izvol’te. Hiljade i hiljade albuma koje možemo svakodnevno da preuzmemo ili preslušamo onlajn, stavljaju nas na muke koje više nisu ni slatke. Sve nešto žurimo da preslušamo što više možemo jer, pobogu, ko zna šta se sve tu krije, ko zna kakve dobre muzike tu ima, ali u celoj toj trci jednostavno ne stižemo da uživamo u muzici kao nekad. Možda takav tretman dobiju jedino albumi koje procenimo kao mnogo dobre pa ih kupimo u originalnom izdanju (što preporučujem svima koji zaista vole muziku; dakle, ako ti se dopadne album koji si skinuo sa weba, ako imaš mogućnosti, kupi original i podrži bend).

slusalice

Možemo sad da kažemo da bi trebalo da zauzdamo slušalačku glad i ne slušamo baš sve što se objavi, ali odma’ znam da je takva inicijativa osuđena na propast. Ipak smo mi ljudi pohlepna bića, generalno gledano.

Zato me nostalgija hvata jedino za tim osećajem uzbuđenja prilikom prvog slušanja albuma koji si jako dugo tražio, za koji si štedeo novce nedeljama ili mesecima ili si potegao neki jako dugačak put da bi ga kupio.

Sve ostalo su krajnje marginalne dileme koje sa muzikom nemaju mnogo veze i koje eventualno mogu malo da je začine. A opet, dovoljno dobra muzika ukusna je za konzumaciju i bez bilo kakvih dodatnih začina.

2 thoughts on “Nostalgija ili zašto su ploče nebitne”

  1. Nataša says:

    Ploče su zakon, za metal muziku su bolje od diskova.
    Omoti su veći i sve je nekakao gotivnije kada se sluša sa ploče.

    CD je hladan.

    1. Nenad Milosavljević says:

      Sve je stvar individualnog doživljaja, lično bih voleo da delim taj senzibilitet, ali mi nikada nije pošlo za rukom da se “naložim” na ploče 🙂

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *