Uprkos ogromnom komercijalnom uspehu i solidnoj poziciji na mainstream sceni (a možda baš zato), Muse na petom albumu pokazuju da su spremni na rizične poteze.
Peti studijski album engleskog trija Muse donosi kopernikanski obrt u zvuku. Elementi koji su na ranijim njihovm izdanjima bili u senci, prekriveni obilnim slojevima različitih vrsta distorzija i štimova, na The Resistance izbijaju u prvi plan i preuzimaju inicijativu.
Dance, Prog i Pop obrasci ovog puta predstavljaju okosnicu muzičkog izraza, dok su prepoznatljivi gitarski rifovi više izolovane pojave ili incidenti nego ravnopravni elementi, koji su nekada bili dominantni u muzici benda.
Put od Adidas trenerki i tinejdžerskog besa do dendi garderobe i elegantnih kompozitorskih zahvata, za Muse je bio jednako dug kao i put od očiglednih Radiohead uticaja (što im mnogi nikada nisu oprostili) do Queen referenci i sympho/space rocka. Na tom terenu, Muse je godinama negovao vrišteći apokaliptični zvuk zaokružen zmijski otrovnim rifovima, Bellamyjevim divljim gitarskim arpeđima i prepoznatljivim falsetom, te energičnim živim nastupima i specifičnim tretmanom ljubavnih i političkih tema.
The Resistance u velikoj meri redefiniše taj poredak. Nalazeći ishodište u numerama City of Delusion i naročito u Knights of Cydonia, Muse svoj koncept gotovo u potpunosti zasnivaju na sympho elementima, napadnoj bombastičnosti i podizanju intenziteta napetosti do krajnih granica, s jednom velikom manom – do očekivane eksplozije, ipak, nikada ne dolazi.
The Resistance je bomba čiji fitilj nikako da dogori do kraja i izazove eksploziju, potres kakav su ranije izazivale pesme kao što su Hysteria, Supermassive Black Hole, New Born, Stockholm Syndrom, Plug in Baby, Starlight. Na novom albumu nedostaju oni očigledni hitovi, pesme koje pamtite na prvo slušanje (The Resistance i Uprising su, ipak, najpribližnije tom opisu).
Umesto toga, The Resistence je pre moguće slušati kao konceptualnu kolekciju pesama, iako on suštinski nije konceptualni album. Prisustvo političkih tema je ovog puta nešto veće i one su obrađene na eksplicitniji način, s tim što je pojedine pesme istovremeno moguće tumačiti i kao ljubavne.
Kao što su svojevremeno System of a Down na mainstream scenu lukavo uveli blastbeatove, Muse to sada čine sa progressive rockom, po principu: “Ako neće Muhamed bregu…”. Prog crta je, da se razumemo, odavno integralni deo njihovog muzičkog izraza, ali nikada to nije bilo ovako teatralno i ogoljeno. Dok su ranije te reference bile umotane u pet oblandi, sada su na samoj površini i predstavljaju glavnu nit.
Takođe, muzika Musea nikada nije bila plesnija i više pop nego na novom albumu, tako da će publika, uz sada već legendarnu Supermassive Black Hole, na koncertima moći da igra i uz Uprising, Undisclosed Desires (opasna kombinacija elektronike i zaista dobrog teksta) i I Belong To You.
Dodamo li tome nekoliko dobrih rifova (iako je opšti utisak da je trojka iz Devona u znatnoj meri maltene “proterala” gitare sa novog albuma), poput onog u Unnatural Selection, MK Ultra ili u velikom finalu, trodelnoj rock simfoniji Exogenesis:Symphony, dobijamo prilino šarenu ploču, ne baš sadržinski uvek konzistentnu, ali dovoljno privlačnu za brojna preslušavanja i analiziranja.
Mutacija zvuka i istraživanje novih teritorija nešto je što su Muse oduvek praktikovali i uspešno znali da realizuju. Napredak od albuma do albuma je uvek bio uočljiv, a promene su uvek bile taman tolike da negiraju svaku pomisao o eventualnoj stagnaciji ili kreativnoj krizi, što je na kraju rezultiralo fantastičnom demonstracijom moći na Wembleyju 2007. godine, čak dva dana zaredom.
U vezi sa tim, The Resistance predstavlja nešto drastičniji iskorak, pomalo iznenađujuć i neočekivan, na momente zbunjujuć, ali sa svakim novim slušanjem sve logičniji i dopadljiviji. Verovatno najinteresantniji efekat je to što se mnogi već sada pitaju: šta li je sledeće? N. M.
OCENA: 0.0 out of 5.0 stars
*Recenzija je ranije objavljena na sajtu Popboks
