Muse – The 2nd Law (2012)

muse-2nd-law-artwork5Da vidimo, koliko vas na novom Muse albumu očekuje gitare? Jedan, dva, tri, četir…dobro, vi prestanite da čitate ovo. E, tako. Ovo nije album za one koji očekuju novi Origin of Symmetry, pa da ne gubimo vreme.

Šta ako vam kažem da su dubstep eksperimenti, kojima su Muse najavili novi album, zapravo najsvetliji momenti istog? Šta ako vam kažem da je jedna od najboljih pesama na albumu pesma koju je producirao i glavne vokale otpevao basista Christopher Wolstenholme?

Kada sam pre tri godine za magazin Popboks recenzirao album Resistance, naveo sam, između ostalog, da je taj album kao bomba čiji fitilj nikako da dogori do kraja i izazove eksploziju. The 2nd Law ima sličan problem. Njegovo preslušavanje ravno je frustraciji kakvu izaziva dug, naporan seks bez mogućnosti da se postigne orgazam.

Suština je u sledećem: Muse na ovom albumu razrađuju pristup koji su započeli na prethodnom, a koji podrazumeva pokušaj mirenja želje da se zvuči progresivno i hitoidno u isto vreme, što u slučaju ovog benda iz nekog razloga jednostavno ne funkcioniše. Tako imamo prilike da prisustvujemo papazjaniji sastavljenoj od Primus/Michael Jackson/INXS hibrida (Panic Station)dubstepa (Follow Me, Unsustainable)progressive rock epova (Save Me) i dens hitića (Madness). O tome da su u numeri Explorers reciklirali glavnu melodijsku liniju iz pesme Invincible (Album Black Hole And Revelations, 2006) ne bih ni trošio reči, naročito zato što mi uopšte nije jasno čemu takav postupak.

Sve to na gomili zvuči vrlo neartikulisano, nepovezano i previše „raspadnuto“ na sve strane. Pritom, da se ogradim, nemam nikakvih problema sa mešanjem žanrova i eksperimentisanjem, ali Muse to jednostavno ne umeju da rade.

Drugi veliki problem ovog albuma je taj što je gotovo sve podređeno vokalu Matthewa Bellamyja, kao da se mislilo da će on biti vezivno tkivo koje će od ostalih elemenata napraviti kako-tako smislenu celinu. Njegov vokal i tehničko umeće jesu na zavidnom nivou ali pokrivati šupljine celog albuma vokalima nešto je što, verujem, ni mnogo veći rock bendovi teško da bi uspeli.

No, da ne budemo na kraj srca, ima The 2nd Law i dobrih momenata. Mnogo pesama će odavde biti skinuto kao ultra popularni singlovi (tipujem na Panic Station i Big Freeze, za početak), mnoge ćemo pevušiti pre nego što i ukapiramo da smo ih zapamtili, bend će na budućim turnejama otvarati koncerte bombastičnom dubstep orkestracijom Unsustainable, ako svrate do nas, skakaćemo na svirci uz ono malo gitara u Supremacy i Liquid State, ali sam prilično uveren da će malo nas, fanova ovog benda, držati ovaj album na duže u plejeru i jedva čekati da ga ponovo zavrti.

Ono što se pokazalo posebno interesantnim je vrlo zanmljiv i, slobodno se može reći, raskošan pevački talenat Christophera Wolstenholmea, koji je u pravom smislu reči zablistao u numerama Save Me i Liquid State. Reč je o momentu koji nikako nije zanemarljiv i lično ne bih imao ništa protiv ukoliko bi njegov veći angažman na vokalima bio pravac u kojem će se Muse u budućnosti kretati.

Suma sumarum, koncept „progresivno/komercijalno“ mogao je biti upotrebljen samo kao prelaz ka nečem novu i mogao je funkcionisati samo na prethodnom albumu. Na dugi rok, takav koncept nije održiv, naročito zato što Muse kao da žele da progresivne numere istovremeno budu i dovoljno komercijalne za šire mase, a da one komercijalne imaju bar malo progresivnog šmeka kako bi ih taj elitistički deo publike „progutao“. A to tako ne ide.

Sledeći album je definitivno poslednja šansa, bar što se mene tiče, da Muse odluče šta žele i kako-tako iskristališu pravac u kojem žele da deluju. U suprotnom, nastaviće da prave melanž raspolućen između ivica provalije koju realno nisu u stanju da premoste. Ishod možemo da pretpostavimo. N.M.

OCENA: 

*Recenzija je ranije objavljena na sajtu M@N!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *