Muse – Simulation Theory (2018)

Za novi album Muse nadao sam se samo jedno: da se neće dohvatiti trepa.

Na svu sreću, nisu to uradili, ali kakav bi to album bio da nisu zajahali na bar nekom trendu? Na Simulation Theoryju odlučili su da to bude ovih dana naročito popularan retrowave, koji evocira uspomene na zvučno-vizuelnu estetiku osamdesetih, i to kokretno onu iz tadašnjih SF filmova i video-igara.

Zna se da Muse vole tu i tamo da isprate dešavanja na sceni, što samo po sebi nije problematično, štaviše poželjno je, ali u njihovom slučaju se nažalost to nekako na kraju obično pretvori u nešto loše, recimo u još jedan album koji izvrtiš nekoliko puta i potom ga, uz izuzetak nekoliko singlova, zaboraviš za sva vremena.

Po tom neveštom praćenju trendova Muse pomalo liče na pop/rock varijantu Dream Theatera, što je posebno apsurdno jer su Dream Theater onomad u svom jurenju za trendovima u jednom periodu kopirali upravo Muse zvuk.

Šta imamo na osmom studijskom albumu trojke iz Devona? Suštinski, sa Simulation Theory imamo situaciju kao sa filmom za koji vas zaintrigira napucan trejler, a kada ga zaista i pogledate, shvatite da ste sve što valja već videli u trejleru.

Sve od pesama ovde što je iole dobro, već smo čuli kao singlove. Ali krenimo redom.

Uvodna Algorithm je najočigledniji omaž pomenutoj retrowave elektronici. Počinje grandiozno, deluje kao da je inicijalno zamišljena kao intro, ali se onda ispostavi da je u pitanju regularna pesma koja prosto izgubi taj intro efekat i na kraju sve vreme čekaš da se samo, dođavola, završi već jednom.

Sledi The Dark Side, prva koju smo čuli kao singl i ujedno najslabija, a to što je stavljena na početak albuma je tragedija svoje vrste, s obzirom na to da je poprilično bleda, neubedljiva i spušta flow izdanja odmah na startu.

Tek treća stvar pod nazivom Pressure donekle popravlja utisak (opet jedan od singlova). Pevljiva je, lepo upakovana sa trubačkom sekcijom i nemaš poriv da klikneš “next” dugme na plejeru. Ipak, već na sledećem rednom broju dobijamo novi filer. Pesma Propaganda iz nekakvog pseudo-kornovskog početka prelazi u sada već neizostavno imitiranje Princea i bukvalno dobijem želju da prosviram sebi lobanju kad shvatim da Muse nemaju nameru da odustanu od takvih zahvata.

Break It To Me. Opet singl. Tvrdi RATM rif ukršten je sa orijentalnim deonicama. Prva reakcija će vam verovatno biti “Šta je bre ovo?!”, ali posle više slušanja ova pesma se zalepi za mozak i na neki uvrnut način postane draga. Za njom ide Something Human, ništa vredno pažnje, pošto je u pitanju direktan Muse rip off samih sebe (Invincible), samo malo veseliji.

Thought Contagion, možda i najjača stvar na albumu doduše u ne baš jakoj konkurenciji, nudi nam odličan rif i horska pevanja i definitivno je u pitanju pesma koja će ući u redovan koncertni repertoar benda. Recimo da je u pitanju nešto najbliže Muse zvuku što ćete čuti na Simulation Theory.

Sledi Get Up And Fight i ovo je otprilike kako bi Panic At The Disco, My Chemical Romance i Paramore zvučali kada bi bili Muse. Zvuči odvratno, slažem se, ali opet imamo situaciju sa jednom krajnje uvrnutom pesmom koja na kraju uđe u uvo i postane simpatična, ovog puta sa preslatkim ženskim vokalima i donekle predvidljivim refrenom. Blockades je “Fleš” soundtrack na steroidima i distorzijama, dakle ništa što ranije već nismo čuli od Musea. Inače bi ovo bila preporuka za pesmu, ali u ovom slučaju nije.

Posle nje slušamo Dig Down, koju smo opet već čuli kao singl. Korektno, ali ništa više od toga. I dalje je to samo George Michael koji se istripovao da je prog roker, al’ nema gitaru. Za kraj imamo numeru The Void, koja priziva Tron zvučnu estetiku obogaćenu orkestracijama. Omaž retrofuturizmu je na taj način, posle 40-ak minuta muzike, i formalno zaokružen.

Pre krajnjeg zaključka, jedan besplatan hint: Nabavite Deluxe izdanje ovog albuma. Na drugom disku se nalaze alternativne verzije svih pesama i mnoge od njih zvuče bolje od originala.

Da li je Muse na novom albumu omašio? Ako mene pitate, da. Nakon prethodnog izdanja (Drones, 2015) koje je bilo sasvim solidno, Simulation Theory je, iako potpuno trendi, ipak kreativni korak unazad. Ono što kod Musea cenim je to što se ne libe eksperimenata, ne libe se da uđu na nepoznat teren jer na taj način neguju i jačaju svoj integritet. Ono što kod njih ne cenim je to što su ti eksperimenti često isforsirani i usiljeni i to se i te kako oseća. Prečesto imam utisak da Muse u eksperiment ne ulaze da bi napredovali i nadogradili zvuk već da je eksperiment sam sebi svrha. A to retko kada ispadne dobro.

I još nešto. Otkud vam jebena ideja da dovedete Timbalanda da producira bilo šta, pa bila to i jedna pesma?! I gde ste ga, na kraju krajeva, uopšte iskopali?!  

OCENA:

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.