Morcheeba – Blood Like Lemonade (2010)

morcheeba_bloodlikelemonadeMorcheeba je oduvek bila spona između mračnog trip-hopa i pitkog popa/soula.

Valjda to što nisu ponikli u predgrađima depresivnog Bristola, kao što je bio slučaj sa pregaocima žanra Massive Attackom, Trickyjem te ultra nezgodnim Portisheadom, već su došli kao londonski odgovor na tu scenu, Morcheeba nikada nisu imali obavezu da na svojim plećima po svaku cenu nose teret ultimativnog elektronskog mračnjaštva, iako su ga obilato koristili, naročito na početku karijere.

Morcheeba su, umesto toga, mogli sebi da dozvole švrljanje pop, soul, dance pa čak i rock meandrima bez bojazni da će ih neko infantilno optužiti za bilo kakvu „izdaju“, „nedoslednost“ ili neku sličnu glupost zasnovano na kritičarsko/fanovskoj principijelnosti, karakteristici ponekad korisnoj, ali mnogo češće retrogradnoj, nazadnoj i potpuno nepotrebnoj.

Na aktuelnom albumu Blood Like Lemonade Morcheeba oštrije nego ikada ranije prave otklon od trip-hopa, ali se opet ne može reći da je u pitanju potpuni raskid. I dalje tu ima sporih, coolerskih pesama, i dalje se zavalja poneki opor ritam, natopljen ultimativno depresivnom melodijom, no, mnogo su češće one lepršave teme, one koje bi pravila recimo Desr’ee da nije baš toliko vesela, teme koje pozivaju na optimizam, na onaj nevini Norah Jones način.

Možda je tome kumovala i činjenica da je ovo Morcheebin povratnički album u originalnoj postavi (pevačica Skye Edwards nije bila u bendu celih sedam godina, od 2002. godine; za to vreme, na prethodna dva albuma Morcheebe radili su samo braća Godfrey), ali svejedno, ovo je jedan sasvim pristojan downtempo album koji uspešno inkorporira i britanski folk, pa čak i akustične gitare. Recipe for Disaster, I Am The Spring, Easier Said That Done… neki su od fragmenata ležerne i umirujuće pop priče koja je na momente na ivici da sklizne u toliko im dragi trip-hop iako se to na kraju ipak ne desi. Oni su taj dug odužili na albumu Big Calm, kao što su i funkoidne soul eksperimente zaokružili na albumu Fragments of Freedom, tako da se sada mogu prepustiti nekim drugim muzičkim obrascima.

No, iako na Bloodu sve funkcioniše odlično, ipak je vidljiva određena suzdržanost i stidljivost, verovatno uzrokovana višegodišnjom pauzom u saradnji pevačice maznog glasa i dvojice kompozitorskih genijalaca. Nešto poput ljudi koji se vole, ali su neko vreme prekinuli svoju vezu, pa se sada ponovo privikavaju jedno na drugo, opipavaju jedno drugom puls i pokušavaju da prokljuve koliko se onaj drugi promenio. U međuvremenu, ljubakanje i seks mogu biti i te kako dobri, bez obzira na to što se stari partneri još nisu sasvim otvorili jedno drugom.

E, pa, smatrajte Blood Like Lemonade dobrim seksom, senzualnim i prijatnim, lepim skoro kao onaj nekad, ali koji nije toliko vatren i strasan onoliko koliko bi mogao da bude. A možda je tako i bolje. Možda je bolje pustiti ga da se polako rasplamsava i ponovo izraste u nešto još veće od onoga nekad. Ako je ovakva interpretacija makar i minimalno tačna i verovatna, onda bi već kroz album ili dva mogli opet da uživamo u staroj Morcheebi u njenom punom sjaju. Iskra je ovim albumom zametnuta, sija lepo, ali znamo da može bolje. Zato je nećemo previše hvaliti. Znamo da može jače i blistavije. N. M.

OCENA: 

*Recenzija je ranije objavljena na sajtu M@N!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *