Sa Japancima, bar kada je muzika u pitanju, uvek možeš biti siguran u jedno: kakva god da je, sigurno će imati neki njihov pečat, specifikum i šmek koji je razdvaja od slične ponude iz ostatka sveta.
Japanski post-rock sastav Mono svakako potkrepljuje ovu tvrdnju, a publika u Srbiji imala je prilike da ih vidi po treći put, ovog puta u sklopu aktuelne svetske turneje nakon izdavanja albuma The Last Dawn i Rays of Darkness. Još jednom su pokazali svu raskoš i impozantnost zvuka, ali počnimo redom, tačnije od čelistkinje Helen Money, koja je otvorila ceo šou.
Helen Money je ponudila set prilično sličan onome od pre par meseci iz KC Grada, kada je nastupila sa Jarboe.
Slična je bila i atmosfera. Mrak i tama su jednostavno stalni pratioci ove čelistkinje. Ukoliko je nikada ranije niste slušali, recimo da je u pitanju prilično eksperimentalan pristup čelu, ni nalik, recimo, onome što rade Apocalyptici ili 2Cellos. Zaboravite na to.
Helen Money je na sceni usamljena, ogoljena, prepuštena publici i svom instrumentu. Okida žice, gudalom čas izvlači plač iz njih, a čas potmule vibracije od kojih se diže kosa na glavi. Tu i tamo uleti ritam-sempl istrgnut tamo negde tamo sa početaka industrial ere, čisto da ceo doživljaj bude još malo opakiji i bolesniji.
Helen svira predano, gledalac nekako stiče utisak da je gotovo pa srasla sa instrumentom. Valjda je to odlika velikih umetnika. Kada on ne komunicira samo sa publikom, već je u živoj i prilično emotivnoj komunikaciji i sa svojim instrumentom. Helen Money je taj deo apsolvirala.
U tome i leži tajna hipnotišućeg efekta koji ima na publiku. Ok, ako neko ne zna šta da očekuje, ostavljam svakako mogućnost da mu ovakav performans bude i dosadan. Ali oni koji shvataju o čemu se tu radi, sigurno su osetili to iskustvo hipnoze u koju Helen Money uvlači svoje slušaoce. Mene ponekad i toliko duboko da na trenutke uhvatim sebe kako zadržavam dah u iščekivanju šta će se sledeće desiti na tim ukletim žicama.
Nakon 40-ak minuta, izuzetno dobro iskorišćenih, rekao bih, Helen Money se stidljivo zahvaljuje i povlači sa scene. Kratka pauza, a onda se na sceni pojavljuju oni.
Mono. Definitivno jedan od najpoznatijih japanskih sastava proteklih decenija. Instrumentalni post-rock koji je gotovo nezaobilazan ukoliko želite da se upoznate sa žanrom.
Fantastična japanska četvorka nastup počinje numerom Recoil, Ignite. Prenežno i predivno. Takve epitete je neizbežno upotrebiti kada su Mono u pitanju, pa bolje da počnem odmah sa patetikom.
Tenzija lagano raste, ritam se pojačava, da bi sve na kraju došlo do žestokog klimaksa u survalo se u raspadajući krešendo. Da, to jeste tipično za mnoge pesme post-rocka, ali način na koji to rade Japanci je je jednostavno – drugačiji.
Slede Unseen Harbor, Kanata, Pure As Snow, Halcyon…koja god da je pesma u pitanju, svako malo se dešava ogromna zvučna implozija koja nas sve uvlači u svoj vrtlog, a kada se iskobeljaš, Mono ti ipak daju šansu za predah umilnim, umivenim deonicama, gde se pre može reći da miluju instrumente negoli ih sviraju.
Slede Where We Begin i Ashes In The Snow, gitaristi Hideki Suematsu i Takaakira Goto ustaju sa svojih stolica, a Goto u jednom trenutku upada u pravi delirijum, baca gitaru i na kolenima pušta da ga muzika nosi, baš poput publike kojoj je do pre kojeg sekunda svirao.
Ovacije se razležu ne baš skroz popunjenim Božidarcem, a grleno odobravanje najbolji je pokazatelj da Mono svojom muzikom dopiru tačno tamo gde treba.
Set završavaju pesmom Everlasting Light. Nema bisa. Poklanjaju se i zahvaljuju i to su zapravo jedine reči koje su izgovorili publici tokom celog nastupa. A i zašto bi? Kada imaš muziku koja je toliko rečita i tako dobro komunicira, reču su jednostavno suvišne.
