Metallica je institucija. A svi mi ponekad izgubimo veru u institucije. Na svu sreću, Metallica je institucija koja se razlikuje od drugih institucija, državnih, recimo, pa je u nju moguće i vratiti veru.
Dosta je onih koji su posle St. Angera i Death Magnetica sumnjali da Metallica može da se vrati, da može da se podigne iz pepela osrednjosti i isporuči album vredan pažnje. I ja lično spadam u takve. I ne mogu da opišem koliko mi je drago što su uspeli da u paramparčad rasture sve te sumnje i „Hardwiredom“ mi zalepe šamarčinu tako vruću da ću je još dugo pamtiti. Barem svaki put kada budem ponovo pustio ovaj album.
Iako nikada ne treba brzati sa zaključcima, prva tri singla (Hardwired, Moth Into Flame, Atlas, Rise!) sa albuma Hardwired…to Self-Destruct su prosto mamila na, da citiram legendarnu misicu iz Vranja, preskordiciju budućih događaja. Osećala se neka drugačija energija, ali pre svega konciznost i konkretnost u izrazu. Prosto – delovalo je da ljudi ovog puta znaju šta žele i to se osetilo već u te tri prve pesme. I normalno je bilo za očekivati da takav bude i ostatak albuma.
Sada kada su se prvi utisci slegli, hladne glave se može reći da su ta očekivanja potpuno ispunjena. I ne samo to. Ovo je izdanje koje je na jedan izuzetno inteligentan način uspelo da spoji skoro sve faze rada Metallice i fantastičnom produkcijom ih poveže tako da smo u svakom momentu aposlutno svesni da je ovo Metallica 2016. godine. Hardwired…je album koji je kompleksan, ali nije bućkuriš. Istovremeno, uprkos složenosti, vrlo je direktan, bez prevelikih rasplinjavanja i lutanja. I po tome podseća, ni manje ni više nego na jedan …And Justice For All. Znam, deluje kao prejaka tvrdnja, ali samo mu dajte šansu.
Sa druge strane, u numerama poput Atlas, Rise! ili Now That We’re Dead Metallica nas živim asocijacijama baca ravno na početke svoje karijere, tamo gde bi se pojedini rifovi iz ovih numera vrlo glatko uklopili na Kill em All. Ta nadrkanost i zlo u rifovima, taj zvuk koji te bespogovorno navodi da slemuješ dugom kosom ili slemuješ žaleći što si se ošišao ili oćelavio, to je na Hardwiredu tipično ne samo za pomenute, već i za mnoge druge pesme, kao što su Here Comes Revenge, Confusion, Am I Savage ili thrash metal dragulj Spit Out The Bone.
Naslovna Hardwired je koncertna pogibija u najavi, thrash metal koji bi bez problema mogao da otvori …And Justice For All umeste Blackeneda i koji će svoju pravu snagu i bezvremenost uskoro testirati na stadionima širom planete.
James Hetfield peva čisto i melodično, ali ume i da zareži kad treba. Upravo to, uz pojedine rifove i prelaze, podseća nas da Metallica nije zaboravila na zaveštanje Load/Reload faze, njihovog najeksperimentalnijeg poduhvata u dosadašnjoj karijeri, koje je, sada je to već očigledno, duboko inkorporirano u njihov zvuk i tu će verovatno i ostati.
Omaž tom periodu možda se najbolje očitava u pesmama Dream No More, kombinaciji zlokobnih vokalnih deonica i zabadačkih rifova koji kao da su mlađa braća onih iz King Nothing, i Halo on Fire, epskim komadom kroz čijih nas više od osam minuta trajanja vodi blistav Jamesov vokal, a Metallica pokazuje know how kako se pravi hitična metal pesma. Tom spisku slobodno dodajte i Manunkind, nećete pogrešiti. Pesma stvorena za kvalitetan mosh i polivanje pivom, uz pijano pevanje lepljivih refrena.
Koliko je Hardwired…to Self-Destruct zapravo beskompromisan materijal govori i to što je najkraća pesma na albumu naslovna Hardwired, sa svojih tričavih 3:09. Prva najkraća pesma posle nje je Murder One sa minutažom od 5:45, a Metallica, kao što znamo, nije progressive metal bend, što znači da je i te kako bilo potrebno mozga da se ovo duplo izdanje pre svega aranžmanski spakuje tako da uspe da održi pažnju slušalaca.
Beskompromisnost se očitava i u odluci Metallice da za svaku pesmu snimi spot i to u integralnom trajanju.
Naime, oko albuma Hardwired…to Self-Destruct napravljen je ogroman hajp, verovatno najveća marketinška priča Metallice od kada bend postoji. Osim prva tri spota koja su objavljena nekoliko meseci pre objavljivanja albuma, neposredno uoči puštanja albuma na tržište bend je ekranizovao sve preostale pesme sa albuma i spotove, u saradnji sa medijima sa različitih kontinenata i govornih područja, objavljivao premijerno na svaka dva sata.
Da, reći će neko, toliko su bogati da sebi mogu da priušte bilo šta. I to je tačno. Ali najbolje od svega je što je Metallica odlučila da investira upravo u apsolutnu kurcobolju za trenutne standarde u muzičkoj industriji (kojoj neupitno pripadaju) i krajnju beskompromisnost prilikom kreiranja ovog gotovo 80-minutnog monstruma.
Hardwired…to Self-Destruct možda neće dostići reputaciju jednog Master of Puppetsa ili Ride The Lightninga, ali će gotovo sigurno biti kamen temeljac nove mladosti benda koji mnogi poistovećuju sa celokupnim metal žanrom. I svakako će zapušiti ustima onima koji pitanju „A zašto James Hetfield pod stare dane nosi prsluk sa prišivačima i izigrava thrash metalca?“ Zato što ima svako pravo na to.
