Metallica, eksperiment dug 30 godina

metallica-01Sa Metallicom sam se upoznao pre nekih 16-17 godina. Beše to piratska kaseta naslovljena sa The Very Best na kojoj je bio miks prvih pet albuma. Brzo sam je “svario”, potom nabavio celu dotadašnju diskografiju i-istraživanje je moglo da počne.

Trešeri iz Bay Area okruga u San Francisku (ali ne samo oni), kojima pripada i Metallica, uglavnom su bili rigidni kada su u pitanju obrasci po kojima su stvarali muzikuExodus, Anthrax, Vio-Lence, Forbidden, svi su oni utemeljili thrash, ali se dalje od toga nisu pomerili, iako pojedini i dan danas snimaju kvalitetna thrash izdanja.

Sa Metallicom je priča bila nešto drugačija. Bilo da gledamo sirov i kompleksan Kill ‘em All, loše produciran ali i dalje sjajan Ride The Lightning, epskog monstruma Master of Puppets ili vrlo progresivni And Justice For All, jasno se vidi da u stvaranju učestvuje ekipa koja je muzički iskusna, ume da gleda napred i ne libi se eksperimenta. Lako je nama analizirati sve ovo sa vremenske distance od 20-30 godina, reći će neko, ali kontam da ne bih drugačije razmišljao ni da sam u masni trešer koji željno iščekuje dan izlaska novog albuma tamo nekih ’80-ih godina.

Doslednost po svaku cenu: Exodus

Doslednost po svaku cenu: Exodus

Neke stvari su, jednostavno, suviše očigledne, u ovom slučaju težnja Metallice da preraste okvire žanra koji su joj oduvek bili tesni. Potvrda tome je da je Metallica evoluirala do nivoa kada je ne slušaju samo metalci, već najširi auditorijum, od nabeđenih intelektualaca i japija do šabana koji su nekad čuli remiks Seek And Destroy u svom omiljenom diskaću pa se naložili.

Iako gotovo svaki novi album ovog benda biva dočekan na nož, vremenski otklon gotovo uvek pokaže da je Metallica bila bar korak ispred publike i kritike. I dok oni uhvate korak, Metallica je već u studiju i priprema neku novu svinjariju. Bitno je da je tu uvek reč o, za dati momenat, odličnom spoju žestine i melodije. Tamo gde, recimo, Pantera nije uspela zbog jebački grubih vokala i na trenutke bezobrazno neprijatne  svirke, Metallica čini svoju muziku pitkom i prijemčivom najširim masama. Ono čime nadomešta taj, po mnogima, nedostatak muda jesu kompleksni aranžmani i masni rifovi, među kojima i neki koji su zasigurno najbolji ikada smišljeni (Sad But True, Seek & Destroy, One…)

Ove godine Metallica obeležava 30 godina postojanja i 20 godina od izlaska „Crnog albuma”. Izdanje koje je godinama bilo prezirano od tvrdokornih fanova, zapravo je bila prekretnica u njihovoj karijeri i, sa te tačke gledišta, verovatno njihovo najbolje ostvarenje. Dve balade na thrash albumu?! Nemoguće! To je, međutim, bilo dovoljno da Metallica najzad prekorači liniju koja deli underground i mainstream.

Čak je i šišanje '90-ih godina izazvalo kontroverse i polemike

Čak je i šišanje ’90-ih godina izazvalo kontroverse i polemike

Kurt Cobain je jednom prilikom rekao da je Nirvani bilo potrebno samo da odškrine vrata i ugura svoju nogu između, da se ne zatvore. Posle toga mogu da rade šta hoće. Za Metallicu je „Black Album” (koji se tako samo kolokvijalno zove, a zapravo nema ime) bio upravo ta zapreka kojom su vrata zauvek otvorena. Kasnije su radili šta su hteli (setimo se Loada i Re-Loada). Bili su, ali nisu i ostali thrash bend. Shvatili su da, ako želiš da opstaneš, moraš da se menjaš. Lako je koristiti oprobane i sigurne staze, ali je jako teško zaputiti se onom za koju ne znaš gde će te odvesti. No, sigurne staze vremenom postanu dosadne, a nove i nepoznate bar imaju dozu neizvesnosti u sebi. Možda te odvedu u provaliju, a možda i na neko sjajno mesto, ali moraš biti hrabar i krenuti novim putem. Zato je Metallica Metallica, a Exodus je Exodus. Što im ne smeta da i dalje cepaju najkvalitetniji thrash na svojim koncertima. N. M.

Tekst je ranije objavljen na sajtu M@N!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *