Ukoliko ste mislili da je r’n’b/soul pod potpunom dominacijom nafuranih američkih producenata, koji umeju da naprave hit, ali ne i dobru pesmu, pravi je trenutak da razvejete svoje iluzije. Pravo iz Londona, ravno u stomak, stiže porcija r’n’b svežine.
Ako u ovom trenutku postoji išta eksperimentalno u modernom r’n’b/soulu, to je svakako Jamie Woon, muzički mlađi brat Jamesa Blakea.
Veoma je teško pronaći adekvatne koordinate u koje je moguće smestiti 28-godišnjeg britanskog songvrajtera, producenta i muzičara.Vokalne veštine kojima bi mogao stati na crtu bilo kojem r’n’b izvođaču današnjice, mračna i melanholična, izuzetno slojevita zvučna podloga (možda vizuelno najbolje oslikana spotom za singl Night Air), introspektivni tekstovi koji su netipični za žanr i neprimereni komercijalnom potencijalu Jamieve muzike, neki su od brojnih kontradiktornih ali ipak pomirenih sastojaka iz Woonove soul/r’n’b/dubstep kuhinje.
Jamie atmosferu ume da podvuče melotronom (Street); ume da napravirazigranu, a tužnu pesmu (Lady Luck); ume da nas odvede na prag Larsa von Triera čudnovatim vizuelno-zvučnim okruženjem (Night Air); ume da odvede daleko u bespuća melanholije pomoću svega nekoliko loopova i glasa (Shoulda).
Woonova produkcijska veština najznačajniji izraz upravo je našla u zvuku koji je vrlo složen i uzbudljiv. Mnogo elemenata koje slušalac može da uoči tek posle više slušanja, uz neizbežno „Hej, pa ovo nije bilo ovde malopre!“ odvajaju Mirrorwriting od tone komercijalnog škarta proizašlog iz kuhinje neizbežnog Timbalanda, i njemu sličnih.
Mirrorwriting je jedno prokleto slojevito čedo najbolje britanske r’n’b škole, koje se ne libi da uskoči u alternativni tok i tu i tamo štrpne pomalo arome od Massive Attacka, pomenutog Jamesa Blakea, pa čaki norveškog Royksoppa, preobražavajući se u kopile koje neće biti baš tako zgodno za MTV, ali će i te kako biti drago svima onima koji ne gledaju poreklo, već poštuju ZVUK.
A zvuk na Mirrorwritingu treba otkrivati, što češće. Noću, u gluvo doba, dok napolju tek ponekad čuješ zvuk automobila i šum vetra. Danju, tokom lenjog jutra kada shvataš da ćeš ceo dan provesti u čistom kućnom hedonizmu jer ti ništa drugo nije potrebno. Napolju, dok hodaš gradom i boriš se sa sivim licima, dezorijentisanim i nervoznim ljudima, koje najlakše isključiš tako što uključiš plejer.
Pa, šta još zahtevati od jednog albuma u 2011. godini? N. M.
OCENA: 0.0 out of 5.0 stars
*Recenzija je ranije objavljena na sajtu M@N!
