Maideni vam se možda ne sviđaju. Možda vam je Metallica bolja. A možda ih i obožavate. Mada, nisu im nešto baš dobri ovi noviji albumi, Fear of The Dark je keva, ali dobro. U suštini nije bitno na kojoj ste od ovih pozicija.
Ono što je činjenica jeste to da su Maideni jedan od najvećih, najznačajnijih i najuticajnijih metal bendova ikada. I da ih vrlo verovatno poštujete. Čak i ako to ne želite javno da priznate.
Ja sam, moram priznati, negde na pola puta između dve pomenute krajnosti. Volim Maidene, ali mi je Metallica draža. Pritom se ne kunem u one klasične albume (mada ih volim) već u The X-Factor. Ni noviji albumi nisu loši, svakako bolji od St. Angera, recimo.
I tako sam ovog puta čvrsto rešio da ne propustim koncert matoraca u dragom nam Beogradu. Nikako da ih do sada odgledam, sve je nešto drugo preče i važnije, a Maideni neka čekaju, ima vremena, mladi su, sviraće još.
E, nećeš ga majci. Još kad sam čuo da će predgrupa biti švedski lunatici Ghost, nikakve dileme više nije bilo.
Nacrtasmo se na donjem Kalemegdanu u zakazano vreme. Ikonografija na nivou, odasvud se kezi Edi sa majica i dukseva, poneki entuzijasta u Ghost nošnji, sve u svemu, lepa jedna atmosfera. Uroljani srednjoškolac koji se onesvešćuje pet minuta pred početak koncerta included.
Više me uzbuđuje činjenica da ću videti Ghost nego Maidene, ali se trudim da potisnem to jeretično osećanje. Intuicija me tu, kako će se pokazati, nije prevarila, ali o tom potom.
Eto Šveđana na sceni. Gomila maskiranih manijaka, za koje ni dan-danas nisam siguran da li su ozbiljni ili se mnogo dobro zajebavaju, zaposeda binu i kreće sa svojom okultnom, bogohulnom i perverzno lepom svirkom.
Za one koji ne znaju, Ghost sviraju neku kombinaciju heavy metala, occult rocka, hard rocka i doom metala, sve to začinjeno bizarnim tekstovima i još bizarnijim sladunjavim vokalima. Dodamo li tome izuzetan vizuelni identitet, nije ni čudo što privuku veliku pažnju gde god se pojave.
Šou otvaraju numerom Year Zero, zvuk je odličan, veći deo ljudi ih gleda lica složenih u „nikad čuo“ izraz, ali ne mari, bend koji je prethodnih godina izazvao nenormalan hajp u metal svetu na vrhuncu popularnosti je tu, ispred nas. Šta još poželeti?
Nanizali su sedam numera, prekratko je naravno, ali ne bih da se žalim. Ipak su odsvirali i Prime Mover i Stand By Him, a nastup završili fantastičnom Monstrance Clock. Ne mora se ni napominjati da su šou započeli i završili tačno u minut.
Nakon kraće pauze, začinjene aerošouom tokom kojeg je avion priredio vrlo zabavnu najavu za ono što sledi, binu preuzimaju legendarni Englezi. Oko 20.000 grla (kako kažu zvanične procene) vrišti na sav glas tokom introa, a prvi taktovi Moonchilda izazivaju haos.
Ikonografija, kostimi, koreografija, pirotehnika, sve je tu. To su Maideni. Bend izgara, Dickinson u elementu, razmišljam kako bih voleo da u njegovim godinama imam makar upola toliko entuzijazma za posao koliko ga on ima. Sve je super, sve je grandiozno, sve je savršeno osim…zvuka!
Gitare se čuju mutno, Dickinson dominira, bubnjevi čas „probiju“, čas nestanu negde ko zna gde, bas udara jako, ali ne efektno već zaglušujuće jako, sve u svemu, nešto što nisam očekivao od koncerta i benda ovog formata.
Okej, srediće se to, možda je tako samo na početku, dok ne podese zvuk. Međutim, ništa od toga. Kasnije na nekim sajtovima čitam informacije kako su problemi sa zvukom počeli pre nekoliko godina kada su Maideni prekinuli saradnju sa tipom koji se starao za zvuk na nastupima prethodnih 20-30 godina, te su sada, eto, u poziciji da im se, posle toliko godina karijere, dešavaju ovakve stvari. Slaba uteha.
Trudim se da ignorišem problem i ipak uživam u pesmama. Can I Play With Madness, The Prisoner, The Trooper, The Number of The Beast…ma da su sa tranzistors sa bine emitovali te pesme, pa da ti bude toplo oko srca, a kamoli što ih uživo sviraju.
I ne, ne opraštam im taj loš zvuk i teško da ću ponovo otići na njihov nastup, ali je ipak veliki doživljaj prisustvovati koncertu u okviru Maiden England 2014 turneje na kojoj vremešna ekipa ne promoviše novi album već, naprotiv, svira najbolje i najveće klasike iz matorijeg dela karijere.
Za kraj su ostavljene Fear of The Dark i Iron Maiden, a za bis su rezervisane Aces High, The Evil That Men Do i Sanctuary.
Set lista – sasvim zadovoljavajuća. Zvuk, konstatovali smo – loš. Možda je tu falilo i malo neke neposrednije komunikacije sa publikom, ali Maideni su odavno mašina za pravljenje para, biznis koji nema previše prostora za intimiziranje. Kome to nije ok, ima veliki problem. Ostali mogu da uživaju u pesmama bez opterećivanja idealizmom i principima. Još samo da engleske matore kajle srede taj prokleti zvuk i trajaće duže od Rolling Stonesa.
