Interpol je na poslednjem albumu malo više eksperimentisao i proizveo emotivan album sa čudnom produkcijom.
Četiri godine se čekalo na šesti album njujorške trojke Interpol „Marauder”. I muk na prvo obrtanje albuma. Zašto je čuveni američki tužilac Eliot Ričardson na omotu? Kakva je ovo čudna produkcija? Zašto su tonovi bubnjeva tako visoki? Gde je nestala bas gitara? O čemu pevaju ovi indie rok Njujorčani? Kratko je vladao duboki osećaj razočarenja jer je na prvo slušanje album bio jednoličan, monoton i spor. Ipak, album je na svako novo slušanje bio bolji, ali ne i najbolji Interpol. Tako da, ako mu do sada niste dali šansu, učinite to sada.
Prošlo je 16 godina od kada je Interpol objavio sada već kultno rok ostvarenje „Turn on the Bright Lights” i godinu dana od kada su Pol Benks, Danijel Kesler i Sem Fogarino obeležili u Beogradu 15 godina od izlaska tog albuma. Svaki sledeći Interpol album se skoro pa bezuspešno upoređivao sa „svetlima koja blješte”, dok je budućnost benda koji je oživeo post-pank postala upitna kada ih je osnivač i basista Karlos Dengler napustio 2010. godine. Ipak, „El Pintor” iz 2014. godine nije bio promašaj kako se očekivalo, već sasvim solidan album koji je i kritika pohvalila.
Glavnu ulogu na drugom albumu bez Karlosa ima Pol koji peva, svira ritam i bas gitaru i piše tekstove. Čini se da je Pol motivaciju za pisanje novog albuma našao u tužiocu Ričardsonu koji je 1973. godine uradio nešto odgovorno i neočekivano, pa se i njegova slika našla na omotu albuma. Podneo je ostavku jer nije hteo da posluša američkog predsednika Ričarda Niksona da otpusti Arčibalda Koksa koji je vodio istragu u čuvenoj aferi „Watergate”. Benks je tokom promocije albuma upravo pričao da je novi album rezultat preispitivanja sopstvenih životnih odluka. Zvuči apstraktno, ali se pažljivijim slušanjem sve primećuje.
Tipičan primer tog simboličkog preispitivanja je numera „Flight of Fancy” u kojoj Pol peva o propuštenim prilikama i ravnodušnosti tražeći odgovor na pitanje da li je osoba pored koje se probudi svako jutro „prava” ili nije pa onda zuri onako prazno u plafon. U numeri „It Probably Matters” Pol skeptično objašnjava kako su neke stvari ipak važne, ali da u prošlosti nije imao „milosti ni pameti” pa su mu dani prolazili besmisleno. „Number 10” je najbrža, čudna i najzanimljivija pesma na albumu, koja se u poslednjem trenutku našla na albumu i koja priča o romantičnoj vezi na poslu, dok „Party’s Over” podseća na sve zamke društvenih mreža.
Thank you for the positive words on 'Number 10'.
I love this song. It's the loosest, most spontaneous and unpolished track on the record, and I'm proud of its garage feel and grit.https://t.co/7qd4jcPFAe pic.twitter.com/YhK0XgUuca— Interpol (@Interpol) August 1, 2018
Prilikom slušanja albuma primetna je jako sirova produkcija i preglasni tonovi bubnjeva, zbog čega „Marauder” ima taj retro šmek. Pol i ekipa su definitivno odlučili da eksperimentišu sa muzikom kada su angažovali Dejva Fridmana da producira album koji je do sada radio sa Flaming Lips, Mercury Rev, Mogwai, pa čak i Baroness. Album je sniman direktno na magnetnu traku bez ikakvog poliranja i doterivanja preko ProTools i sličnih zezalica. Iako na početku to možda i smeta, muzika dobija svakim novim slušanjem okvir koji se polako i sigurno upija. Međutim, albumu zaista nedostaju Karlosove lagane i melodične bas deonice.
OCENA: 0.0 out of 5.0 stars
