Hypocrisy u Beogradu: Brutalnost na skandinavski način

Pohod teške skandinavske artiljerije završio se bez žrtava uprkos vrlo žestokoj zabavi u publici.

Beogradski Dom omladine retko kada je bio ovako protresen, možda jedino onomad kada su ga svojim prisustvom počastili Cannibal Corpse, a nakon nastupa sastava Hypocrisy univerzalni komentar velikog broja posetilaca glasio je kratko i jezgrovito: Jebote!

Sve je počelo tačno po satnici, negde oko 20:15 i na tome svaka čast organizaciji (MH Concerts i Serbian Hellbangers). Šou su otvorili Slovenci Condemnatio Cristi, koji su se publici u Beogradu predstavili kroz polusatni set. Melanž death i black metala, u kojem prevagu nosi ovo prvo, uživo zvuči interesantno iako ne previše inventivno. Jako mali broj najposvećenijih ispratio je njihov nastup, dok se veći deo publike ipak odlučio na cirkanje ispred sale Amerikana i samog Doma omladine.

Nešto drugačija atmosfera i više publike dočekali su sjajan danski Hatesphere, koji su nastupili sledeći i koji su svoj set započeli oko 21h. Ko nije upoznat sa njihovim radom, reč je o death/thrash/groove stilu, vrlo zapaljivom, ložačkom i zaokruženim specifičnim zajebantskim pristupom benda.

Hatesphere, naime, sviraju vrlo ozbiljno i profesionalno, ali sebe ne shvataju previše ozbiljno, te se na sceni šegače, duhovito gestikuliraju i generalno koriste metal klišee da se dobro zabave. Muzički – ubijaju. Od prvog takta udaraju pravo u glavu. Smenjuju se nepatvorena žestina u petoj brzini sa opet nepatvorenom žestinom u sporim brejk deonicama, zvuk je perfektan i sasvim je jasno zašto je ovo jedan od cenjenijih bendova u žanru.

Floating, Murderous intent, nova Murderlust, te definitivni hajlajt nastupa Ressurect With a Vengeance pomeraju svaku koščicu u telu, ali veliki minus ostaju činjenice da je nastup Hatespherea ograničen na svega 40 minuta i da izostaju fenomelani koncertni komadi poput numera Forever War, Drinking with the king of the dead i Need to Kill. Ipak, koncertu koji se završi fenomenalnom numerom Sickness Within teško se nešto može ozbiljno zameriti.

Nakon Hatespherea sledi kratka pauza za nameštanje stejdža za zvezde večeri, a to se vreme lako dalo prekratiti pićem po iznenađujuće povoljnim cenama kada su u pitanju koncerti i retkim uživanjem u svežem vazduhu. Pušenje je, naime, na ovom događaju bilo strogo zabranjeno i to je definitivno pravac u kojem bi u budućnosti trebalno ići kako iz razloga upristojenja samog događaja, tako i iz obzira prema onima koji nisu ljubitelji ovog popularnog poroka.

Nešto posle 22 sata na binu teatralno izlaze Hypocrisy. Reč je o sastavu koji je postavio mnoge standarde u death metalu i melodic death metalu, a opet ostao nedostižna enigma za mnoge i poseban svet za sebe. Peter Tagtgren, lider ovog sastava (takođe i idejni tvorac industrial benda Pain), nadaleko je poznat po lucidnosti i izvanrednoj profesionalnosti, a publika u Beogradu imala je prilke da se u to uveri iz prvih redova.

Otvaranje koncerta epskom End of Disclosure (kako se i zove aktuelna turneja) odmah je izazvalo delirijum u publici. Pesnice se dižu u vazduh, sala Amerikana je puna, lete kose i samo se čeka momenat da nastane ludilo. Taj momenat stiže već u numerama Tales of Thy Spineless i Fractured Millenium, ali je najžešći moshpit usledio tokom old school klasika Left to Rot.

Hypocrisy zvuči moćno i savršeno. Taj oštar zvuk gitara imaju samo oni, takve scream i growl vokale svaki iole naslušani metalac prepoznao bi u milion, sve zvuči često čak i bolje nego na studijskim snimcima.Moshpit, crowd surfing, headbanging – svi rituali su tu i beogradska publika ih uredno praktikuje. Atmosfera kakve se Srbija nikako ne može postideti pred ovim metal veličinama iz minuta u minut ključa i traži katarzu. Nižu se, između ostalih, The Eye, Fire in The Sky, Necronomicon, Buried i druge, a kraj zvaničnog dela koncerta rezervisan je za furioznu Warpath.

Pomenuta katarza stiže tokom bisa, a numera Roswell 47 (inače verovatno najveći hit Hypocrisyja) izaziva najbolju reakciju publike. Ostaju još Adjusting The Sun, Eraser i, za sam kraj, hipnotička The Final Chapter. Znoj se lije u litrima, poslednji atomi snage izvlače se iz mišića, poslednji vriskovi iz grla, a onda distorzije najzad utihnu, svetla se pale. Peter i ekipa se zdrave sa prvim redovima, bacaju sitnice za uspomenu, a potom odlaze sa stejdža.

Iako sam, moram priznati, lično najviše želeo da čujem Hatesphere, Hypocrisy su oduvali sve pred sobom i podsetili me zašto ih volim i slušam već decenijama. Bio je ovo veličanstven koncert u svakom smislu, događaj u kojem je svaki činilac bio gotovo idelan: od organizacije preko bendova pa do fenomenalne publike. Teško da je moguće poželeti još nešto od jednog koncerta.

*Izveštaj je ranije objavljen na sajtu M@N!