fbpx

HIM – Screamworks: Love in Theory And Practice (2010)

4 minuta čitanja

himHIM je, kao bend, nekada imao smisla, ali je danas, posle skoro dvadeset godina bitisanja na sceni, koje pritom nije uvek bilo ispraćeno dovoljnom dozom kvaliteta, njegova pojava u velikoj meri obesmišljena.

To se možda upravo i dešava zbog njihove preterane prisutnosti, jer hiper produkcija može da funkcioniše isključivo ako izvođač publici stalno nudi vanredno dobar materijal, mada čak i tada postoji mogućnost da pre ili kasnije dođe do zamora materijala i pada koncentracije.

U nekadašnjoj eri kada su Finci oduševljavali fanove kolekcijama odličnih obrada (Greatest Love Songs Vol. 666), ali i sjajnih autorskih pesama (Razorblade Romance), mogli smo da im verujemo kada u istoj rečenici upotrebe reči „Love“ i „Death“. Danas, međutim, kada Ville peva „I Am Scared to Death to Fall in Love“, teško je oteti se utisku da su HIM više nego ikada blizu estetici dnevničkih ispovesti i školskih leksikona maloletnih šiparica koje traže potencijalnog kandidata za skidanje nevinosti ili eventualno neki čedni blowjob, a sve lamentirajući nad svojom tužnom ljubavnom sudbinom.

Sve bi to bilo sasvim  u redu kada bi se takvom tematikom bavile kreature iz Tokio Hotela ili ona ljupka mala Hayley Williams iz Paramorea, ali kada o tome govori tridesettrogodišnji Ville Valo, teško da ga može ozbiljno shvatiti bilo ko, pa bili to makar i dezorijentisani tinejdžeri.

A HIM na novom albumu pod nazivom Screamworks: Love in Theory And Practice čine upravo to; o ljubavi i propratnim temama govore na nikad banalniji način, maltene isilovano i u očiglednom pokušaju da namaknu još koju novčanicu na konto komercijalnog zaleta koji ipak polako ali sigurno jenjava. HIM ni ranije u karijeri nisu pucali od dubokoumnosti na lirskom nivou, no, ipak su održavali kakav-takav nivo koji je bio praćen dobrim muzičkim i aranžmanskim rešenjima, tako da je ceo taj concept kako-tako funkcionisao.

Na novom albumu, međutim, izostaje čak i dobra muzika. Ostale su samo prežvakane i odnekud-poznate teme, više primerene stvaralaštvu Avril Lavigne nego finskim love metalcima koji su onomad, da budemo pravedni, isporučili i dobrote kao što su Right Here In My Arms, Poison Girl, Join Me in Death, Pretending, Wings of a Butterfly, Under The Rose ili Killing Lonelines.

Sreamworks u svojih trinaest numera nudi samo melanž nečega što smo već čuli i ništa više. Mekani rock sa albuma Dark Light i Deep Shadows And Brilliant Highlights ukršten je sa praznim i besmislenim tekstovima, uz očitu intenciju da HIM najzad stanu rame uz rame (ili možda i malo iznad) sa bendovima poput Tokio Hotel ili Good Charlotte, ali će čak i na to, po svoj prilici, morati da sačekaju, s obzirom da je sam njihov koncept, koji je pre nekoliko godina bio popularan, sada prevaziđen i potisnut fenomenom pod imenom Lady Gaga i sličnim MTV mutantima.

Ukoliko bi, pak, bilo potrebno izabrati, lično bih radije u plejeru zavrteo čak i Bad Romance ili Monster nego bilo koju stvar sa HIM-ovog novog albuma, jer Lady Gaga bar ima kakav takav stav, dok su Finci na Screamworksu definitivno sebe preselili u kategoriju teških beskičmenjaka i potpuno neoriginalnih izvođača. N. M.

OCENA: 

*Recenzija je ranije objavljena na sajtu BalkanRock

Novinar. Muzika kao prva strast i jedini porok. O muzici sam pisao za Butcherian Vibe, Popboks, M@n! magazin, BalkanRock i druge medije. Ne mislim da više nema dobre muzike, naprotiv, ima je i previše.

Leave a Reply

Your email address will not be published.

Prethodna priča

The Ocean - Heliocentric (2010)

Sledeća priča

Kellermensch: Kada Waits svira metal

Najnovije iz rubrike Albumi