HIM – Screamworks: Love in Theory And Practice (2010)

himHIM je, kao bend, nekada imao smisla, ali je danas, posle skoro dvadeset godina bitisanja na sceni, koje pritom nije uvek bilo ispraćeno dovoljnom dozom kvaliteta, njegova pojava u velikoj meri obesmišljena.

To se možda upravo i dešava zbog njihove preterane prisutnosti, jer hiper produkcija može da funkcioniše isključivo ako izvođač publici stalno nudi vanredno dobar materijal, mada čak i tada postoji mogućnost da pre ili kasnije dođe do zamora materijala i pada koncentracije.

U nekadašnjoj eri kada su Finci oduševljavali fanove kolekcijama odličnih obrada (Greatest Love Songs Vol. 666), ali i sjajnih autorskih pesama (Razorblade Romance), mogli smo da im verujemo kada u istoj rečenici upotrebe reči „Love“ i „Death“. Danas, međutim, kada Ville peva „I Am Scared to Death to Fall in Love“, teško je oteti se utisku da su HIM više nego ikada blizu estetici dnevničkih ispovesti i školskih leksikona maloletnih šiparica koje traže potencijalnog kandidata za skidanje nevinosti ili eventualno neki čedni blowjob, a sve lamentirajući nad svojom tužnom ljubavnom sudbinom.

Sve bi to bilo sasvim  u redu kada bi se takvom tematikom bavile kreature iz Tokio Hotela ili ona ljupka mala Hayley Williams iz Paramorea, ali kada o tome govori tridesettrogodišnji Ville Valo, teško da ga može ozbiljno shvatiti bilo ko, pa bili to makar i dezorijentisani tinejdžeri.

A HIM na novom albumu pod nazivom Screamworks: Love in Theory And Practice čine upravo to; o ljubavi i propratnim temama govore na nikad banalniji način, maltene isilovano i u očiglednom pokušaju da namaknu još koju novčanicu na konto komercijalnog zaleta koji ipak polako ali sigurno jenjava. HIM ni ranije u karijeri nisu pucali od dubokoumnosti na lirskom nivou, no, ipak su održavali kakav-takav nivo koji je bio praćen dobrim muzičkim i aranžmanskim rešenjima, tako da je ceo taj concept kako-tako funkcionisao.

Na novom albumu, međutim, izostaje čak i dobra muzika. Ostale su samo prežvakane i odnekud-poznate teme, više primerene stvaralaštvu Avril Lavigne nego finskim love metalcima koji su onomad, da budemo pravedni, isporučili i dobrote kao što su Right Here In My Arms, Poison Girl, Join Me in Death, Pretending, Wings of a Butterfly, Under The Rose ili Killing Lonelines.

Sreamworks u svojih trinaest numera nudi samo melanž nečega što smo već čuli i ništa više. Mekani rock sa albuma Dark Light i Deep Shadows And Brilliant Highlights ukršten je sa praznim i besmislenim tekstovima, uz očitu intenciju da HIM najzad stanu rame uz rame (ili možda i malo iznad) sa bendovima poput Tokio Hotel ili Good Charlotte, ali će čak i na to, po svoj prilici, morati da sačekaju, s obzirom da je sam njihov koncept, koji je pre nekoliko godina bio popularan, sada prevaziđen i potisnut fenomenom pod imenom Lady Gaga i sličnim MTV mutantima.

Ukoliko bi, pak, bilo potrebno izabrati, lično bih radije u plejeru zavrteo čak i Bad Romance ili Monster nego bilo koju stvar sa HIM-ovog novog albuma, jer Lady Gaga bar ima kakav takav stav, dok su Finci na Screamworksu definitivno sebe preselili u kategoriju teških beskičmenjaka i potpuno neoriginalnih izvođača. N. M.

OCENA: 

*Recenzija je ranije objavljena na sajtu BalkanRock

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *