Gojira – Magma (2016)

Postoje neki bendovi čije albume iščekuješ sa nestrpljenjem koje je nekako  više od toga. U pitanju je neka vrsta zanosa kakvu osećaju možda još jedino fanovi Applea dok iščekuju novim model iPhonea. Ali dobro, da ne idem baš toliko daleko.

I nije to samo nestrpljenje, već i nelagodnost, naročito kad znaš da je bend ispucao manje-više sve adute koje je imao u okviru svog izraza, te da mora da napravi iskorak u nekom novom smeru.

Dosta je bendova koji se u toj tranziciji dobro snađu. Zagaze na teren koji se fino nadovezuje na onu zvučnu nit kojom su se pre toga kretali (Mastodon, recimo). Ima, međutim, i onih za koje je napravljena promena dobra možda jedino u komercijalnom smislu.

U svakom drugom pogledu, naročito kreativnom,  ta promena je ravna katastrofi i označava početak laganog odumiranja interesovanja za bend i njegovog laganog iščezavanja iz fokusa publike. Tako nešto desilo se nekada neprikosnovenim Šveđanima In Flamesu.

Francuska Gojira, inače jedan od najzanimljivijih i uživo najjačih sastava na globalnoj metal sceni bar u poslednjih 10 godina, upravo je objavila album koji će svakako biti prekretnica u njihovoj karijeri. Što se mene tiče, ne na dobar način. Ali idemo redom.

Momci iz Gojire su se nedavno preselili u SAD, gde su u Njujorku (Bruklin) sagradili svoj studio i gde je, uostalom, deo novog albuma i snimljen. Najpre su objavili spot za Stranded, a potom i za Silveru.

Dok je prvi uobličen kroz trendi hipstersku estetiku, drugi predstavlja omaž Njujorku i već se tu mogao naslutiti tako tipičan sindrom mnogih evropskih metal bendova koji, čim krenu u ozbiljnije osvajanje američkog tržišta, odmah moraju da snime i video sa Njujork cityscape prizorima.

To i ne bi bilo tako problematično da se nisu obistinile moje najveće strepnje – te dve pesme su ujedno bile i one koje su najbolje na albumu. Od deset pesama, koliko ih ima na Magmi, funkcioniše tek prvih šest.

Ako u toj prvih polovini zanemarimo Yellow Stone, kratak instrumental koji je zapravo klasičan filler, ostaje svega pet koliko-toliko pristojnih pesama, dok je ostatak albuma bukvalno nepotreban.

Bezidejno, prežvakano i neinventivno, te četiri numere predstavljaju tek verziju „Gojire za siromašne“. I to ne umivene verzije starog Gojira zvuka, već slabije verzije Gojire sa prve polovine ovog albuma. Da, toliko je loše.

Dok su stariji albumi istovremeno bili teški, masivni, brutalni, a opet progresivni i izuzetno dobro tehnički i aranžmanski spakovani, Magma je tek bledi odsjaj svega toga. Vrlo jednodimenzionalno i bez previše filozofije.

Što je dobro u slučaju bendova kao što su Nails ili Enabler, ali ne i kod trenutno najpopularnijeg francuskog sastava.

Naravno, nije ni svaka numera iz ranijeg opusa bila remek delo, ali su albumi bili dobri upravo jer su predstavljali kombinaciju jednostavnosti i kompleksnosti, žestine i pritajene melanholije.

Ipak, da ne budem na kraj srca, bilo bi nepravedno ne istaći one pozitivne momente koje album svakako sadrži. Clean vokali su iskočili u prvi plan i mora se konstatovati da se Joe Duplantier u tom zadatku sasvim pristojno snašao.

I dalje su tu prepoznatjive apokaliptične harmonije i rifovi kakve verovatno samo Gojira ume da osmisli, ali je to, opet, utoliko bolnije jer podseća na to šta je ovaj album mogao da bude, a nije.

Sve u svemu,  pesme koje ne treba nikako propustiti su hitična Stranded, gruvom bogata Silvera i progresivna Magma (meni lično jedan od najboljih rifova koje su ovi momci napisali).

Njima možemo pridodati i Shooting Star i The Cell, dok se ostatak albuma, što se mene tiče, komotno može i preskočiti.

Bubnjar Mario Duplantier izjavio je poljskim medijima pre nekoliko dana da su se „malo umorili od sviranja death metala“ i da „ne mogu da žive od svojih die-hard fanova, ma koliko oni bili važni za svaki bend“.

Ako ništa drugo, bar su iskreni. Mediji sa druge strane okeana, pak, listom pišu hvalospeve o novom albumu, tako da se može reći da se stvari po Gojiru odvijaju u planiranom i očekivanom pravcu.

Postoje dva moguća scenarija u budućnosti. Prema prvom, Gojira će potpuno da ispegla svoj zvuk, postaće još prijemčivija i u potpunosti se nametnuti najširem krugu mejnstrim slušalaca, pri čemu je vrlo moguće da, na koncu, dožive sudbinu In Flamesa (popularni, ali ne i relevantni).

Drugi scenario jeste onaj po kojem će se Gojira u naredna dva-tri albuma delimično vratiti izvornom zvuku, ali je veliko pitanje kako će to izvesti jer u tom slučaju rizikuje da zbuni nove, a pritom ne vrati stare fanove nazad.

Do tada, krajnji zaključak o albumu Magma vrlo je jednostavan: nije ovde problem drastična promena stila. Problem je što su pesme jednostavno loše.

OCENA: ★★★☆☆