Fear Factory – Mechanize (2010)

ffFear Factory na sedmom albumu bas pedalama i oštrim rifovima ponovo komadaju mozgove. Da li je to dovoljno od benda koji je uobličio moderni metal?

Geneza kalifornijskog metal benda započela je 1992. godine, kada su objavili prvenac Soul of A New Machine. Mešavina sirovog death metala i industriala prezentovana na ovom albumu čak i danas zvuči sveže i aktuelno, a u trenutku kada je izašao, album se u najmanju ruku mogao nazvati vizionarskim.

Tri godine kasnije izlazi Demanufacture, izdanje koje i dan-danas predstavlja remek-delo i domet koji do sada nije ugrožen. Ovaj album u igru uvodi termin cyber metal, koji označava spoj metala i elektronske muzike koji najzad zvuči kao nešto organski i prirodno, a ne kao usiljeni eksperiment ili kalemljenje. Fear Factory ubrzo idu dalje: sledi album remiksa pod nazivom Remanufacture, na kojem je poigravanje sa elektronikom dominantno u odnosu na originalni gitarski koncept Demanufacturea i na kojem su se prošetali od techna preko drum ’n’ bassa i big beata, sve do trancea i nazad.

Poslednji dobar album je bio Obsolete (1998), sa do tada najboljim tematskim konceptom i najukusnijim spojem melodije i brutalnosti. Perfektno prožet sintetičkim elektronskim zvukom (na njemu se nalazi numera Freedom of Fire, verovatno najbolji i najubitačniji „jungle meets metal“ zahvat ikada izveden), Obsolete i danas predstavlja uzor po kojem se cyber metal pravi.

Posle njega su stvari krenule nizbrdo.

Usledili su nu-metal orijentisani Digimortal (2001), za nekoliko nijansi bolji, ali opet bled Archetype (2004), i po svim paramerima katastrofalni Transgression (2005). Ova izdanja savršeno odslikavaju turbulencije, svađe, personalne promene, lutanja sa side projektima članova benda, ali, uprkos svemu tome, izuzetnu želju pevača Burtona C. Bella da ime Fear Factory po svaku cenu održi u životu, makar i veštačkom.

Sadašnji trenutak po mnogo čemu bi mogao biti preloman za karijeru benda, prvenstveno zbog činjenice da je Burton izgladio sve nesporazume sa gitaristom Dinom Cazaresom, koji se u bend vratio posle sedam godina odsustva. Time je postignut neophodan uslov za ponovno oživljavanje benda, a u celu priču su uskočili još bubnjar Gene Hoglan (Testament, Strapping Young Lad, DethKlok) i basista Byron Stroud (Strapping Ypug Lad, Zimmers Hole, Devin Townsend).

Album Mechanize u velikoj meri vraća bend nasleđu definisanom još na izdanju Demanufacture. Ne toliko melodičan kao, recimo, Obsolete, već više odsečan i žestok, onako kako su FF to radili davne 1995. godine na pomenutom Demanufactureu, Mechanize se može nazvati uspelim povratkom, bez obzira što bend formalno nikada nije ni prestajao da radi.

U načinu komponovanja i slaganja rifova vrlo je primetan uticaj Divine Heresyja, side benda kojim se Cazares bavio proteklih sedam godina, što je razumljivo jer je Dino oduvek bio kreativni zamajac benda kada su rifovi u pitanju.

Na Mechanizeu deluje kao da FF najzad znaju šta žele, što na nizu prethodnih izdanja nije bio slučaj. Bell je i dalje na visini zadatka – u stanju je da odšapuće, otpeva ili odurla sve što je potrebno, i dalje pleneći specifičnom bojom glasa i raznolikošću tehnika koje koristi.

Duple bas pedale precizno omeđavaju oštre rifove, elektronika je skrajnuta više nego što bismo očekivali kod FF-a (zapravo je svedena na minimum i predstavlja tek „tepih“ na kojem se udobno baškare slojevi distorzija i divljanje ritam sekcije), meshuggah/djent štimovi i pokoji izlomljeni rif su takođe u službi davanja dinamike celom izdanju, a pamtljivi melodični refreni (Industrial Discipline,Powershift) i apokaliptične balade (Designing The Enemy) Mechanizeu daju obrise Fear Factoryja iz najboljih dana.Posle nekoliko žestokih promašaja, najzad je pred nama FF izdanje koje nije banalno.

Možda prvo slušanje neće otkriti mnogo od slojevitosti koju ovaj album poseduje, ali je, sa druge strane, odmah evidentno da je Burton prestao da se povodi poput pijanca i hvata za svaki aktuelni trend kreiran da se dopadne američkom tinejdžeru. Mechanize Fear Factoryju vraća ozbiljnost koju je ovaj bend izgubio onog trenutka kada je bend izdao Digimortal, smatrajući ga dostojnim sopstvenog renomea i kredibileteta.

Mechanize je dobar novi start, posle dosta lutanja i potrage za mestom odakle trka zapravo tek treba da počne. Da li će bend najzad ponovo početi da preskače prepreke ili je Mechanize samo jedan stabilan korak pre novih saplitanja u budućnosti, nezahvalno je prognozirati. Sam za sebe, ovo je dobar album. N. M.

OCENA: 

*Recenzija je ranije objavljena na sajtu Popboks

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *