Legendarni sludge metal bend Crowbar rasturio je sinoć u komade kliše da je samo brza muzika – energična muzika. A ni mi njima nismo ostali dužni.
Vest da će matore kajle iz Nju Orleansa posetiti Beograd bila je jedna od najboljih koje sam čuo, bar kada je u pitanju koncertna ponuda u ovoj rupi od države. Činjenica je da dosta američkih metal bendova retko zalazi u ovaj deo Evrope ili to učine tek kada obiđu sve drugo što se obići može. Kod nekih konstatujemo da su, eto, došli na zalasku karijere, važan nam je taj aspekt priče.
Kod Crowbara, međutim, čini se da nije slučaj ni jedno ni drugo. Niti su oni na zalasku karijere niti bi to ikome ovde smetalo sve i da jesu. Naprotiv, u punom su naponu snage iako sviraju već 26 godina.
Sećam se tog momenta kada sam ih prvi put čuo na albumu Odd Fellows Rest. Bila je to najteža muzika ikad napravljena. U međuvremenu se pojavilo pregršt bendova koji su, formalno gledano, možda i teži, masivniji, opasniji, ali…pijedestal pripada kraljevima.
Jednostavno niko kao Crowbar ne ume da stvori takvu mešavinu težine, energije, melanholije, emocije i žestine. I najzad smo imali prilike da to iskusimo i uživo.
Prvu grupu na ovom događaju u Božidarcu sam nažalost propustio zbog obaveza, ali momke iz pod nazivom Siempre Peligroso možete poslušati ovde.
O ekipi koja je nastupila neposredno pre Crowbara, a koja se odaziva na ime In From The Cold, besmisleno je trošiti previše reči. U pitanju je stoner/sludge metal sastav iz Beograda i momci posao rade vraški dobro.
Božidarac se tokom njihovog nastupa solidno popunio, vazduha je bivalo sve manje, a oni su svoj set od oko 40 minuta odsvirali vrhunski. Jedan od, ako se ja pitam, najboljih domaćih bendova sabio je u dobijenoj minutaži gomilu masnih, opakih rifova, odličnih scream i growl vokala i neočekivanih ritmičkih igrarija, pa čak i jednu obradu (Bjesovi – Vraćam se dole).
In From The Cold su nastup završili nešto pre 22h (tačno po satnici, pohvale opet idu organizatorima iz Resetora), a vrlo brzo na stejdž izlazi zla ekipa iz Nju Orleansa. Prepoznatljivi Kirk Windstein, alfa i omega Crowbara, izaziva ovacije, a već uvodna The Cemetery Angels izaziva potpuni haos u prednjem delu inače pune hale.
U pitu se prilično zakuvalo, najvatreniji fanovi divljaju kao da sledeće pesme neće biti, a takva atmosfera nastavlja se i dalje, tokom numera Walk With Knowledge Wisely, Symmetry In White i To Build A Mountain.
Ipak, najveći delirijum, bar u dotadašnjem delu svirke, desio se tokom pesme The Lasting Dose. Stotine grla pevaju melodiju, jeza klizi nik kičmu, a uživanje u tom spoju brutalnosti i predivnih melodija još jednom, tako lako, pokazuje zašto je Crowbar jedan od najvećih savremenih metal bendova.
Inače su pesme na listi prilično „strateški“ raspoređene, pa je tako žestina na nekoliko mesta, taman kad je potreban predah, ispresecana pesmama poput The Lasting Dose ili Planets Collide. U međuvremenu bivamo „šamarani“ stvarima kao što su Conquering, All I Had (I Gave), High Rate Extinction, New Dawn ili Burn Your World.
Kirk i ekipa su vidljivo raspoloženi, časte nas i obradom Led Zeppelina (No Quarter), a set privode pomenutom All I Had (I Gave), numerom Vacuum na prvom bisu i Self-Inflicted na drugom. Nakon drugog poziva na bis, Kirk Windstein konstatuje da je beogradski koncert najbolji na dosadašnjem delu turneje i da je publika luda, „ali na dobar način“.
Ne znam da li mu je to standardna žvaka za svaki koncert, a nije ni bitno. Jer ono što jeste činjenica je da je u publici zaista bila odlična atmosfera, da je uzvraćala bendu odličnom energijom, što znači samo jedno – dobili smo dobru i dovoljnu dozu Crowbara.
I nadajmo se da do sledeće neće proteći 26 godina. Ovakva muzika jednostavno uživo mora da se konzumira mnogo, mnogo češće.
