Mesto: Studentski kulturni centar, Beograd
Vreme: 21. novembar 2008.
Čuveni njujorški sastav je sinoć nastupio u popunjenoj velikoj sali SKC-a u okviru turneje na kojoj obeležavaju dvadesetogodišnjicu postojanja.
Iako su Biohazard sredinom 90-ih bili na vrhuncu, a ’97 i nastupili pred publikom u Srbiji, žeđ za njima čak ni posle više od 10 godina nije prošla. Sinoćnji koncert je pokazao da su neki stari fanovi još tu, neki su otišli, a došlo je još puno novih. Dve decenije postojanja je bio dobar povod za novi susret.
Nešto pre devet časova na binu velike sale SKC-a izašli su Last Hope iz Sofije. Tokom pola sata nastupa, publici u kojoj je bilo očigledno puno ljudi iz Makedonije i Bugarske, predstavili su hardcore u najboljoj tradiciji njujorške škole. Doduše, malo izlizan i po stoti put prežvakan, ali dovoljan da razbudi prisutne. U jednom momentu na scenu izlazi Aca Hitman, zaleće se i skače u publiku, a onda se vraća da bi pevao sa Last Hopeom.
Nakom Bugara, nastupio je beogradski Good Eye Closed. Kad se, ne tako davno, pojavio na srpskoj sceni, bend je dosta obećavao, ali ono što su sinoć predstavili daleko je ispod parametara neophodnih za jedan dobar nastup. Neubedljiva svirka, kao i gomila neartikulisanih ideja nabacanih jedna na drugu – sve je to rezultiralo očitim padom raspoloženja u publici. Čekaju se Njujorčani…
Nešto pre 23h gase se svetla. Iz mraka preteći sija veliki Biohazard pano, dok u pozadini ide akustični uvod. A onda na binu izlazi sastav koji je tokom 90-ih u velikoj meri redefinisao pojam crossovera kao spoja metala, punka, hardcorea i hip-hopa.
Posle kratkog uvoda, sa bine se razleže početni rif iz Shades of Grey. Biohazard su imali dobar groove, imaju ga i večeras. Svi prisutni u sali skaču u ritmu, ljudi se gaze, guraju, šutke se kao epidemija šire okolo. Ispred bine je najluđe – ljudi se penju na dva platoa postavljena sa strane i skaču u publiku.
Dok Billy i Bobby trče po sceni, penju se na platoe i sviraju sa strašću koja bi neupućene mogla da navede na pomisao da su danas željni su dokazivanja, iz prvih redova vire noge, ljudi se lomataju na rukama publike, otelotvorujući iskonsku hardcore ikonografiju.
Set lista ne odudara mnogo od onoga što možete čuti na No Holds Barredu, live izdanju iz 1997. godine. What Makes Us Tick, Tales From The Hard Side, Urban Discipline, Survival of The Fittest… Biohazard su se namerno ograničili na prva tri albuma i pokazalo se da je ta odluka bila ispravna. Čak ni malo lošije ozvučenje nije uspelo da poremeti snagu koju je pokazao bruklinski sastav.
U jednom trenutku Seinfeld poziva devojke iz publike da se popnu na scenu. Dok svima kroz glavu proleće „Šta, kog đavola, on to radi?!!“, a obezbeđenje pomaže pripadnicama nežnijeg pola i već je gomila njih na bini. „Možda su mu silni pornići čijom se produkcijom ovih dana bavi, udarili u glavu!“, pomislih zlurado. Međutim, stiže njegovo objašnjenje: „Izveli smo devojke ovde gore, da bi bile bezbedne, jer želim da napravite jedan ogroman circle pit sada!“
Ponovo kreće svirka, ljudi su se već spremili za circle pit i želja biva uslišena – stvara se ogroman krug na sredini sale, ljudi trče u krug, sve dok se sve ponovo ne pretvori u ogromnu šutku. Bliži se kraj, iscrpljenost se očitava na licima prisutnih. Za kraj su ostavljene Love Denied i Wrong Side of The Tracks.
Nakon kratkog dozivanja publike bend se vraća. U pozadini u tom trenutku ide prepoznatljivi intro i svi znaju da sledi Punishment, jedan od ultimativnih hitova Njujorčana. Posle toga sviraju How It Is i Hold My Own za sasvim pristojan kraj jednog dobrog koncerta.
Što se ovdašnjih prostora tiče, sinoćni koncert pokazao je da i Njujorčani i publika mogu biti zadovoljni. Ista energija, isti hardcore hitovi, originalna postava i repertoar iz prve faze karijere, bili su dovoljni da koncert nadmaši kako očekivanja fanova, tako i kvalitet svirke koju su održali te ’97. u novobeogradskoj Hali sportova. N. M.
*Izveštaj je ranije objavljen na sajtu Popboks
