ALBUM PO ALBUM: Šta je nama naš Rage Against The Machine dao

Rage Against The Machine/FOTO: Penner

Rage Against The Machine su ponovo sa nama, a vest o njihovom ponovnom okupljanju odjeknula je kao bomba.

Kakav sjajan povod za još jednom izvrtimo celu diskografiju (kao da to inače već ne radimo) i podsetimo kako su uopšte ušli u naše živote, šta su nam značili tada i šta nam znače danas.

Ne bih ovde da previše pričam o RATM-u kroz nekakvu faktografiju. Ako ih slušate, sve već znate. Ako ih ne slušate, Vikipedija je odlična za početak. 

Sa muzikom ovog benda susreo sa nekih 14 godina. Pravo vreme. Tinejdžerska nadrkanost narasta rapidnom brzinom, buntovništvo je kulje nego ikad, mada nisi baš do kraja siguran zašto bi da se buniš i generalno si raspoložen za razne fajtove. Ratovi i sve prateće strahote tek jenjavaju. Mladi, nesvesni, neobavešteni, a i glupi kakvi smo bili, tih dana smo se ipak malo više brinuli da li će u gradu opet biti nekih nezgodnih duela sa dizelašima i hoćemo li imati dovoljno praznih kaseta za nasnimavanje nove muzike nego o realnim problemima. A možda je to bila i neka vrsta eskapizma.

Muziku tih dana nije bilo tako jednostavno naći. Interneta nije bilo, pa smo se snabdevali preko legendarnih bugarskih pirata. Bugari su, takoreći, bili naš tadašnji internet. Jebem ti zemlju kojoj je Bugarska prozor u svet, reći ćete, i bićete u pravu. Ali nije to bilo ni toliko loše. Ponuda je bila solidna i nismo mnogo toga propuštali.

Te 1996. godine, dok je Sloba sa RTS-a Srbima ispirao mozgove šovinističkom propagandom, mi smo svoje mozgove sa muzičkih stubova ispirali Sepulturom, Metallicom, Biohazardom, Panterom, Nirvanom, Pearl Jamom, Clawfingerom i plejadom drugih bendova. Rage Against The Machine su te godine objavili “Evil Empire”. I upravo je to prvi njihov album koji smo čuli. Kasnije smo otkrili i onaj prvi prvi. Ali “Evil Empire” nam je bio vatreno krštenje.

Trenutak kada sam prvi put čuo “Bulls On Parade” ostao je urezan u mozgu tako duboko da se tu nalazi i dalje. Poput nekog duboko pohranjenog enzima, aktivira se i dan-danas, svaki put kada čujem tu pesmu. Da sam Mićko Ljubičić, verovatno bih ovaj fenomen nazvao RATModorfinom ili tako nekako. Ali nisam, tako da ću ga nazvati prosto jednim prelepim sećanjem.

Taj rif, taj rep, taj stav, taj gruv i, o jebote, ta solaža, ma je l’ to uopšte solaža, šta sam to upravo čuo?! Raspredale su se legende o njoj, a najpopularnija beše ona da je Morello skrečovao žicama svoje otrovne ljubimice – o farmerke. Kako god bilo, ovim albumom smo se doslovno drogirali narednih meseci i godina.

Rage Against The Machine su imali sve što se u tim godinama moglo poželeti. Bunt? Checked. Jebanje mame bogatima? Checked. Zalaganje za pravdu? Checked. Harizma? Checked. Gomila psovki u pesmama? Checked. 

Godine su se nizale, a onda su se RATM iznenada 2000. razišli, nedugo nakon što su izdali i poslednji studijski album, “Renegades”. Zack De La Rocha se povukao u ilegalu, baveći se uglavnom aktivizmom u korist meksičkih zapatista i tek povremeno muzičkim projektima (saradnja sa Ronijem Sizeom i Trentom Reznorom, nekoliko solo izdanja, te učešće u projektu One Day As A Lion), a ostatak benda…pa znate već. Ako su vam nedostajali RATM, sigurno ste slušali Prophets of Rage i Audioslave.

Za mene, Rage Against The Machine su svih ovih godina bili pojam integriteta, kako umetničkog, tako i političkog. Sve vreme jednom nogom u muzici, a drugom u aktivizmu, ovaj ekipa dokazala je da je moguće ne odstupiti od ciljeva i borbe i da biznis i borba za te ciljeve ne moraju biti na udaljenim stranama provalije. Štaviše, RATM su biznis, muziku i popularnost sve vreme koristili za lobiranje i zagovaranje onoga u šta veruju. Antiautoritarizam, borba za ljudska prava, oslobađanje političkih zatvorenika poput Mumija Abu Džamala, zatvaranje zatvora Gvantanamo samo su neke od tema kojima su RATM bili posvećeni, kako na stejdžu, tako i mimo njega, na terenu. U slučaju ovog benda, pitanje “A šta su oni konkretno uradili?” poprilično je besmisleno, jer je dovoljno da makar i površno proguglate o njihovom aktivizmu i ukazaće vam se na tone i tone materijala. 

I dan-danas mogu da se setim samo jednog benda koji je u tolikoj meri spojio aktivizam i muziku, a to je Pearl Jam. Nimalo paradoksalno, upravo sa njima su RATM, uz niz drugih bendova, radili na kampanji za zatvaranje zatvora Gvantanamo.

U dašanjem svetu, u kojem idioti poput Donalda Trampa preuzimaju kormila upravljanja, u kojem izbore odlučuju lažne vesti, u kojem kojekakvi Putini ukidaju internet građanima, u kojem uzbunjivači žive u izgnanstvu ili zatvorima, a neo-nacizam buja snažnije nego ikad i samo je pitanje dana kada će narasti toliko da dođe do takeovera, Rage Against The Machine je i te kako potreban. Ko zna, možda je pravo vreme da muzika ponovo promeni planetu.   

BONUS: ALBUM PO ALBUM

Rage Against The Machine (1992)

U vremenu dominacije grungea, kada su sve oči bile uprte u ekipu u flanelskim košuljama, morao si vraški da se potrudiš oko svoje muzike ne bi li otkinuo delić te pažnje. A ako tek treba da izdaš debi album, onda si u debelom problemu. Moraš da snimiš nešto vanserijski. Nešto što će biti ravno tektonskom udaru, muzički, lirski i energetski. RATM ekipa je upravo to uradila na svom prvencu. “Fuck You, I Won’t Do What You Tell Me!” postalo je krilatica generacije, pesma “Killing In The Name” postala je himna generacije, a Rage Against The Machine postali su vrisak generacije, i to kroz vrlo glasan megafon. Ovo ne da je album bez loše pesme, ovo je i album bez manje dobrih pesama. Eksplozivni miks fanka, metala, repa, fantastičnog gruva i beskompromisnog stava vrlo brzo je od RATM-a napravio planetarni fenomen i smestio ovaj album na mesto jednog od najboljih debi-albuma u istoriji muzike.

Evil Empire (1996)

Drugo izdanje RATM-a predstavlja ono što je za Nirvanu bio “In Utero”. “Evil Empire” je bio manje komercijalan, mnogo mračniji i oštriji i – odličan. Izdvojili su se hitovi “People of The Sun” i “Bulls On Parade”, a album je osvojio vrhove top lista širom sveta. Pristup benda ostao je isti, kao uostalom i tokom cele karijere. Propovednički stil Zacka De La Roche praćen je jednom od najboljih ritam sekcija ikad viđenih u muzici (Brad Wilk i Tim Commerford) i sumanutim intervencijama Toma Morella na gitari. Dok su, kada je “Evil Empire” u pitanju, slušaoci fokusirani uglavnom na pomenute hitove, te numere poput “Tire Me” ili “Vietnow”, ovde ima ozbiljnih eksperimenata koji zavređuju pažnju. Posluštajte samo “Year Of Tha Boomerang” ili “Without A Face”, čisto kao ilustraciju kreativne širine ovog kvarteta.

The Battle of Los Angeles (1999)

Dok je “Evil Empire” bio neverovatno precizno odsviran i kristalno čisto isproduciran, na “The Battle of Los Angeles” RATM su krenuli drugim putem. Prljavi zvuk i lo-fi produkcija potpuno odgovaraju senzibilitetu pesama, koje se ovog puta, između ostalog, bave teškom sudbinom političkog aktiviste, novinara i jednog od osnivača “Crnih pantera” Mumije Abu Džamala. Spotove sa ovog albuma za RATM režira čuveni Michael Moore, ali uz sve ovo numere benda završavaju u filmovima (The Matrix Reloaded), video igrama (Rock Band 2, Tony Hawk’s pro Skater 2…), dok album zaposeda prvo mesto Billboard liste postiskujući Maraju Keri na drugo mesto. Čini se da su Rage Against The Machine zabetonirali svoj komercijalni status, ali šta je sa kreativnim aspektima albuma? Recimo da je ovo bio najmetalskiji Rage album, te da se bend vratio psihologiji sa prvenca; dok je “Evil Empire” svirački bio malo više koncipiran tako da bend često prati Zacka i podređuje se lirici, ovog puta, kao i na debiju, imamo situaciju da ponovo funkcionišu prvenstveno kao bend i da Zack nije u prvom planu. Još jedna razlika u odnosu na ranije albume je ta što “The Battle of Los Angeles” nije album “na prvu loptu”. Za ovaj treba vremena da stvari legnu na svoje mesto. Kada se to desi, imaćete problem da ga izbacite iz glave i plejliste.

Renegades (2000)

Četvrto i (za sada) poslednje studijsko ostvarenje RATM-a predstavlja kolekciju obrada probranih bendova kao što su Devo, MC5, Cypress Hill, Afrika Bambaataa, The Rolling Stones, The Stooges i mnogi drugi. Ovim numerama bend je prišao na sebi svojstven način i pokazao da obrade mogu biti mnogo više od presviravanja, štaviše, moguće je od njih napraviti maltene nove autorske pesme. “Renegades” je raznolik i konzistentan u isto vreme, svaka stvar je ovde drugačija u odnosu na original, ima novi kvalitet, ali istovremeno postoji i utisak da slušaš klasičan Rage album, a ne kompilaciju obrada. “Renegades” predstavlja odlično putovanje kroz istoriju muzike i muzičkih stilova i stoji rame uz rame sa regularnim studijskim albumima RATM-a. Nema mnogo bendova kojima tako nešto može poći za rukom. 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.