ALBUM PO ALBUM: Megadeth (Treći deo)

Retki su bendovi koji nemaju baš nijednu diskografsku mrlju u karijeri. Megadeth ih svakako ima, ali su takođe umeli i da nas obraduju nebrojeno puta fantastičnom muzikom. Nakon prvog i drugog dela diskografije, bavimo se i trećim, (za sada) finalnim. Hint: Ima i mrlja i fantastične muzike.

United Abominations (2007)

Te 2007. godine, od prethodnog izdanja The System has Failed već je bilo prošlo tri godine, a nakon dosta lutanja, bilo je dosta zanimljivo videti u kojem će se pravcu Mastejn sa ekipom kretati u budućnosti. I onda je izašao album United Abominations. Ovaj album ima zarazne thrash rifove. Ovaj album ima politički obojene tekstove (mada to i nije ništa ekskluzivno, je l’ te). Ovaj album je najviše thrash još od Youthanasie. I ovom albumu fali ono nešto. Celo izdanje je korektno, ali ništa više od toga. Mastejn se vratio korenima, ali sve to, uz neke izuzetke, deluje nekako mlitavo, nedovršeno i generično. Ipak, svetao primer naslovne numere je malo zagolicao maštu. Pokazalo se da Mastejn još ume. Samo da još otkrije kako da ponovo oslobodi zver.

Endgame (2009)

Sve ono što je na „Abominationsu“ bilo nespretno ili nedovoljno ubedljivo, ispravljeno je na Endgameu. Ovo je album koji objedinjuje sve što je za očekivati od Megadetha. Thrash sa mudima? Tu je. Dašak speeda? Tu je. Gomila ložačkih solaža? Tu su. U kontekstu kompletne diskografije, Endgame nije neko epohalno izdanje. U kontekstu uspona i padova koje je Megadeth i sebi i nama priredio, naročito u 21. veku, Endgame predstavlja skok u nebo. Iako mi ovaj album, kada je izašao, nije predstavljao ništa posebno (verovatno sam bio previše rezigniran posle niza loših izdanja), sa ove vremenske distance zvuči i više nego pristojno.

Th1rt3en (2011)

Ukratko, Th1rt3en je manje zanimljiv brat blizanac Endgamea. Ume tu i tamo on da pogodipristojnu trešericu (Never Dead), radio friendly hitić (Black, Swan, New World Order), čak i heavy metal komad (Fast Lane, Wrecker), ali mogao je bez problema da završi i kao CD2 svog prethodnika. U odnosu na Endgame, ovaj album je jednostavniji i više oslonjen na straight forward heavy metal, pre negoli na thrash. Moj osnovni problem sa ovim albumom: nemam neku preteranu želju da ga često ponovo pustim. A to se, na kraju, jedino računa.

Super Collider (2013)

Četrnaesti studijski album Megadetha doneo je novo gravitiranje benda ka nešto komercijalnijem zvuku utemeljenom na hard rocku. Ako bih morao u Megadeth diskografiji da označim Mastejnov “Load”, onda je to svakako Super Collider. Thrash metal je ovde na nivou incidenta, a nije mnogo pomogao čak ni povratak Davida Ellefsona u bend. On je, doduše, potpisao jednu od retkih pesama koje na Collideru vrede (Beginning of Sorrow), ali celo izdanje grca u prosečnosti, deonicama koje smo već negde čuli i neinventivnim pokušajima komercijalizacije Megadeth zvuka.

Dystopia (2016)

Najzad! Tom rečju bi se najkraće mogao opisati album Dystopia. Najzad ponovo ono zbog čega je Meagdeth – Megadeth. Fenomenalni thrash metal bez ikakvih praznih hodova. Personalne promene nisu ni ovog puta zaobišle bend. Na mesto Chrisa Brodericka (gitara) i Shawna Drovera (bubnjevi) uskaču Kiko Loureiro, gitarista sjajnog brazilskog benda Angra, i Chris Adler, bubnjar Lamb of Goda, jednog od najboljih američkih metal bendova novije generacije. Autorski gledano, Loureiro učestvuje na tri pesme, ali ono što je mnogo bitnije od toga jeste da su ova dva momka očigledno doneli u Megadeth dovoljno inspirativnu svežinu da iz Mastejna izvuku ono najbolje. Bend je ponovo dobio na žestini i težini, a izdvajati bilo koju pesmu sa ovog izdanja bilo bi u najmanju ruku nepravedno. Dobar razlog da sledeći album čekamo pre sa slatkim iščekivanje nego sa strepnjom.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *