ALBUM PO ALBUM: Megadeth (Prvi deo)

„Ovo je bend koji ne treba posebno predstavljati“, govorili su mnogi o Megadethu.

Istina je, međutim, da Megadeth i te kako treba posebno predstaviti, jer je u pitanju jedan od četiri najveća thrash metal benda svih vremena, uz Metallicu, Slayer i Anthrax.

Tesna veza sa Metallicom je, uostalom, značajno uticala najpre na nastanak, a potom i na genezu Megadetha. Onog trenutka kada je, 11. aprila 1983. godine, Dejv Mastejn (Dave Mustaine) najuren iz Metallice, otišao je iz benda sa samo jednom mišlju: „Jebaću vam ja mater!“

Dobro, ovo je mala parafraza, možda Metallicin Bajaga nije pomislio baš to, ali ono što je zvanična činjenica jeste to da je Mastejn Megadeth formirao upravo vođen željom za osvetom i idejom da stvara „bržu i težu“ muziku od Metallice.

Megadeth

Megadeth je zvanično rođen godinu dana kasnije, kada su Mastejn, Dejvid Elefson (David Ellefson) i LI Rauh (Lee Rausch) snimili demo traku sa tri numere.

Od tada do danas Megadeth je izrastao u giganta koji iza sebe ima čak 15 studijskih albuma. Brojni usponi i padovi obeležili su razvoj benda, Mastejn i ekipa su publiku umeli da iznenade i prijatno i neprijatno, ali neupitno je da je opus ovog benda više nego respektabilan i zahvalan za analizu.

Killing Is My Business…And Business Is Good! (1985)

Želja Dejva Mastejna da snimi bržu i žešću muziku od Metallice bar na debi-albumu nije doživela svoje otelotvorenje. Ima tu dobrih thrash metal stvari, no ipak album deluje pomalo zbrkano i konfuzno jer je bend na njega uspeo da ugura čak i obradu pesme There Boots Are Made For Walking Nensi Sinatre. Ukupnom kvalitetu izdanja svakako nije doprinela ni loša produkcija, ali to nije ni čudno ukoliko imamo u vidu da je bend polovinu od 8.000 dolara dobijenih za snimanje albuma spiskao na drogu, alkohol i hranu, pa su na kraju morali da ga produciraju sami. Svejedno, točak je pokrenut i, ispostaviće se, nema nameru da se skoro zaustavi.

Peace Sells…but Who’s Buying? (1986)

Sve ono što na albumu Killing Is My Business… nije valjalo, na Peace Sells…but Who’s Buying? je prevaziđeno i upeglano. Pre svega je vidljiv veliki napredak u aranžmanima i strukturi pesama, zatim u produkciji, a na kraju, što je i najvažnije, u osnovnoj ideji albuma, koja je vrlo jasno artikulisana i sjajno realizovana. Stoga nije nimalo bez razloga to što mnogi fanovi i muzički kritičari baš Peace Sells… smatraju nečim najboljim što je Megadeth snimio. Prosto, album koji sadrži vanvremenske thrash metal hitove kao što su Wake Up Dead, Devils Island, The Conjuring ili naslovnu Peace Sells, ne može da bude ništa drugo do – fenomenalan.

So Far, So Good…So What! (1988)

Kao što smo već konstatovali, Megadeth je u karijeri imao dosta oscilacija i različitih uspona i padova. E, pa, album So Far, So Good…So What! popriličan pad u odnosu na prethodno izdanje. Previše je pesama koje su tu samo da popune minutažu na albumu (Mary Jane, kao i obrada Sex Pistolsa Anarchy In The U.K; Ispostaviće se da Dave Mastejn jako voli obrade, koje će forsirati i na kasnijim albumima), ali, da budemo pošteni, tu su i biseri kao što su In My Darkest Hour, Hook In Mouth, sjajan uvodni instrumental Into The Lungs of Hell, te Set The World Afire. Ono što je posle ovog albuma svakako bilo jasno jeste da Megadeth mora da napravi korak dalje i pronađe novi mod. Bazični i pomalo klaustrofobični thrash metal sa prva tri albuma bio je teren na kojem više nije imalo šta da se kaže.

Rust in Peace (1990)

Po mišljenju mnogih, među kojima je i autor teksta, Rust in Peace je najkompletniji i najsuperiorniji album koji je sastav iz LA-ja snimio. Furiozni thrash metal obogaćen dobrim grooveom tamo gde je potrebno, nepredvidljivi i kompleksni aranžmani, melodija i žestina u istom loncu, to su neke od odrednica koje ovaj album smeštaju u vrh najboljih metal albuma na gotovo svakoj listi tog tipa. Evidentan je gigantski kreativni skok u odnosu na prethodne albume, koji je toliki da možda ne biste lako pretpostavili ni da je u pitanju isti bend da nije upečatljivog Dejvovog vokala. Dejvid Elefson, Mastejn, Marti Fridmen (Marty Friedman) i Nik Menza (Nick Menza) (verovatno najbolja Megadeth postava ikad) neviđeno su isprašili dupeta publike na prelazu između dve dekade, u periodu kada thrash i nije bio baš u najvećem naponu. Metallica snima Black album, a iza brda se već uveliko valja grunge (godinu dana kasnije izlaze Nevermind i Ten). Ekipu iz Megadetha to nije mnogo zanimalo. Jednostavno su snimili najbolji album u karijeri.

Countdown To Extinction (1992)

Ne tako brz i raspojasan kao Rust in Peace već utemeljen pretežno u srednjem tempu, Countdown To Extinction doneo je Megadethu prvi pravi mejnstrim hit. Symphony of Destruction postala je jedna od himni ovo sastava, poznata i van metal okvira, ali daleko od toga da je to bio sve što je ovaj album imao da ponudi. Naprotiv. Countdown to Extinction je savršeno produciran album krcat catchy numerama. Skin o’ My Teeth, Sweating Bullet, High Speed Dirt su prvi favoriti, ali komotno bi se mogle nabrojati bukvalno sve pesme, a da uopšte ne pogrešite. Megadeth je sa Countdown To Extinction otišao korak napred, kako u kreativnom, tako i u komercijalnom smislu. Ako za neki album može da se kaže da je Megadethov Black Album, onda je to ovo izdanje. Malo li je?

Nastaviće se…

One thought on “ALBUM PO ALBUM: Megadeth (Prvi deo)”

  1. Pingback: ALBUM PO ALBUM: Megadeth (Drugi deo)
  2. Trackback: ALBUM PO ALBUM: Megadeth (Drugi deo)

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *