ALBUM PO ALBUM: Megadeth (Drugi deo)

Prvih pet albuma Megadetha pokazali su kakvim sve opakim forama i trikovima barata bend iz Los Anđelesa. Međutim, to ni iz daleka nije bilo sve. 

Sledeća dekada doneće bendu i njegovim slušaocima neke od najboljih, ali i najgorih momenata u karijeri. 

Youthanasia (1994)

Album Youthanasia je, u trenutku kada je izašao, bio potpuno logičan nastavak “Countdowna” u pogledu dalje komercijalizacije zvuka, pošto je to očito bio put kojim je Megadeth krenuo nakon albuma Rust in Peace. Niz melodičnih i pevljivih hitova koje smo čuli na Youthanasiji, kao što su Train of Consequences, Blood of Heroes, Family Tree te neprikosnovena A Tout Le Monde, na najbolji način ilustruju songwriting kapacitete Dejva Mastejna. Raskošna produkcija koja prosto grmi dodatno je doprinela utisku monumentalnosti ovog izdanja i činilo se da postavi Mastejn, Elefson, Menza, Fridmen bukvalno ništa ne može da stane na put.

Cryptic Writings (1997)

Godina je 1997. godina. Megadeth je već nekoliko godina u velikom naletu. Albumi Countdown To Extinction i Youthanasia su značajno proširili krug slušalaca ne samo među metal publikom, već i van granica žanra. Setimo se samo da je u pitanju period kada gotovo da nije mogao da prođe filmski soundtrack, a da se na njemu ne nađe neka Megadeth pesma. Bend je jednom nogom zaglavio vrata mejnstrima, a Cryptic Writings je samo nastavio priču u tom pravcu. I to na dobar način. Radio-friendly pesme kao što su Trust, Almost Honest i Secret Place „uglavljene“ su, a začudo su i sjajno funkcionisale, sa thrash komadima kao što je The Disintegrators ili neprikosnovenom himnom She-Wolf. Sjajan album koji nikako nije delovao kao uvod u katastrofu koja će uslediti.

Risk (1999)

Veliki problem Dave Mustainea je to što mu nikada nije bilo dovoljno da Megadeth bude jedan od najvećih metal bendova. On je uvek želeo da bude najveći. Kada bi to želeo previše, sa željom se sudarao njegov kapacitet i onda bismo dobili nešto poput Riska. Ovaj potpuni debakl od albuma predstavlja skup pesama koje sve žele da budu jako velike, ogromne hard rock/metal pesme upakovane u pop strukturu, ali nijednoj to ne polazi za rukom. I nije to pitanje promene stila, jer promena stila sama po sebi nije i ne može biti loša. Reč je jednostavno o beznadežno lošim pesmama. Zaboraviti, izbrisati, spaliti i baciti atomsku bombu za svaki slučaj.

 

The World Needs A Hero (2001)

Lestvica je nakon Riska bila postavljena jako nisko, a oporavak je bio težak. Očigledno je da se desio veliki zamor materijala, a to je rezultiralo odlaskom Martija Fridmena i uskakanje Ala Pitrelija (Al Pitrelli) na njegovo mesto. Stvari nisu bile nimalo olakšane ni činjenicom da je Mastejn u ovom periodu ponovo imao problema sa zavisnošću od droge i alkohola, ozbiljno povredio ruku, ali i otkrio Isusa, odnosno postao religiozan do iritantnosti. The World Needs A Hero jeste bio podizanje i korak napred u odnosu na Risk, ali je sve to i dalje bilo smotano i nespretno. Kao hitovi izdvojile su se Moto Psycho, 1000 Times Goodbye, a Mastejn je odlučio da malo reciklira i nasleđe samog Megadetha (na ovom albumu se nalazi numera Return To Hangar, zamišljena kao nastavak pesme Hangar 18; zanimljiv pokušaj, ali u krajnjem rezultatu odveć neupečatljiv i bledunjav). Pored svega toga, na albumu se nalazi i pesma When, koja predstavlja omaž Kind Diamondovoj Am I Evil? Sve u svemu, u pitanju je jedna “salata” kroz koju je Mastejn pokušao da se na velika vrata vrati posle debakla na Risku, ali je rezultat ostao da visi negde u vazduhu. Nit’ smrdi nit’ miriše. Jednostavno je sve bilo previše konfuzno i neartikulisano. Nakon objavljivanja albuma, bend objavljuje prestanak rada, koji će potrajati dve godine.

The System Has Failed (2004)

  1. godina i snimanje novog albuma Mastejna su dočekali bez ijednog člana sa kojim je snimao The World Needs A Hero. Da, čak ni Elefson nije ostao. Osvežena postava (Chris Poland, Jimmie Lee Sloas, Vinnie Colaiuta) snimila je album za koji se čak može reći i da je pristojan. Ima tu nekoliko lepljivih hitova (Blackmail The Universe, Kick The Chair, The Scorpion, Die Dead Enough, Of Mice And Man) koji sasvim dobro funkcionišu uz klasične thrash numere poput Tears In Vial i Back in The Day. Ono što su se, međutim, u ovom trenutku već svi pitali jeste ima li Megadeth uopšte budućnost? Postave koje se menjaju od albuma do albuma svakako neće obezbediti neophodan kontinuitet, a Mastejn je već pokazao da kreativne oscilacije mogu biti ogromne i to na vrlo loš način. Boja na omotima “The Systema” se još nije bila ni osušila, a oči su već bile uprte u sledeći album.

Nastaviće se…

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *